Klasna solidarnost je prevela tekst prvobitno objavljen u listu “Extremadura Libre” španskog anarhosindikata CNT-a.
Lakše je govoriti o „lunarnom podvigu“ nego o posledicama vojne i ekonomske mašinerije koja deluje ovde dole.
Artemida II prolazi kroz svemir i u jednom pažljivo proračunatom trenutku, čini se kao da je čovečanstvo rešilo nešto važno. Blistava kapsula, četvoro ljudi koji lebde, orbita oko Meseca i savršeno režirana scena koja treba da nas podseti da napredak, kada je dobro snimljen, uvek izgleda čisto.
Misiju je lako objasniti: oni ne sleću, ne istražuju neposredno površinu Meseca, ne rade ništa što će promeniti nečiju svakodnevnicu. Kruže okolo, proveravaju sisteme, testiraju ono što bi već trebalo da je testirano, i vraćaju se. Deset dana putovanja kako bi se potvrdilo da veliki tehnološki aparat funkcioniše onako kako se od njega očekuje. To je nauka, kažu. Pre će biti generalna proba.
Problem nije u ljudskoj radoznalosti niti u znanju. Problem je u tome ko odlučuje koja se radoznalost finansira, kojem se znanju daje prednost i koji svet se gura u pozadinu dok se slavi još jedno putovanje ka nedostižnom.
Program Artemida nije improvizovana avantura. To je monumentalna struktura javne potrošnje, usmerena kroz državne agencije i velike izvođače radova. Desetine milijardi nakupljale su se tokom godina, uz probijanja budžeta koja više nikoga ni ne iznenađuju, jer su postala rutina. Svako lansiranje sa posadom uključuje iznose koji bi na nebrojeno mnogo mesta širom sveta mogli veoma dugo da održavaju zdravstvene, obrazovne ili osnovne infrastrukturne sisteme. Ali o tome se ovde ne govori. Ovde se slavi raketa.
NASA u ovoj predstavi ne deluje sama. Ona je zupčanik u mnogo većoj mašini u kojoj država, vojno-industrijski kompleks i velike tehnološke korporacije dele interese, ugovore i narative. Svemir nije samo prostor za istraživanje, već služi i za pokazivanje moći. Ko kontroliše sposobnost lansiranja, orbitiranja i projektovanja tehnologije izvan Zemlje, taj ne istražuje samo univerzum: on potvrđuje svoje mesto u globalnoj hijerarhiji.
A u međuvremenu, na površini planete, stvarnost ne staje niti se tako pažljivo maskira. Otvoreni oružani sukobi, strukturno nasilje, raseljeno stanovništvo, čitave ekonomije podređene odlukama koje se donose daleko od bilo kakve stvarne kontrole onih koji njihove posledice trpe. Sjedinjene Američke Države i Izrael stalno se pojavljuju na toj šahovskoj tabli tenzija, igrajući centralnu ulogu u ratnim dinamikama koje se ne objašnjavaju sa istom svečanošću kao svemirsko lansiranje.
Poređenje je neprijatno, i upravo zato se izbegava. Lakše je govoriti o „lunarnom podvigu“ nego o posledicama vojne i ekonomske mašinerije koja deluje ovde dole. Lakše je gledati nagore nego priznati šta znači održavati ovakav poredak prioriteta.
Artemida II funkcioniše i kao upravo to: narativna pauza. Trenutak u kojem mejnstrim mediji, institucije i zvanični diskurs sinhronizuju kolektivnu pažnju ka sjajnom objektu na nebu. To nije slučajno. Skretanje pažnje ne zahteva uvek cenzuru. Dovoljno je ponuditi nešto fascinantnije od svakodnevnog konflikta. Povratak na Mesec uvek pobeđuje raspravu o nejednakosti ili strukturnom nasilju.
Trošak programa predstavlja još jedan oblik nasilja, iako se tako retko naziva. Ne zato što se novac neposredno pretvara u direktnu štetu, već zato što razotkriva logiku duboko nejednake raspodele resursa. Desetine milijardi koncentrišu se u projektima koji služe širenju državnih i korporativnih struktura, dok se osnovne potrebe rešavaju rezovima, uslovljavanjima ili naprosto zanemarivanjem.
Često se kaže da će ovakve misije „inspirisati nove generacije“. Neobičan argument: inspiracija kao ekonomsko opravdanje. Kao da je mašti neophodna raketa od četiri milijarde dolara da bi postojala. Kao da se znanje ne može stvarati bez kolosalne industrijske infrastrukture iza sebe.
Model na kojem počiva Artemida nije neutralan. On je hijerarhijski, centralizovan i duboko zavistan od velikih struktura moći. Velike agencije, velike korporacije, veliki ugovori. Sve je strogo uređeno, visoko tehničko i udaljeno od bilo kakvog oblika raspodeljenog odlučivanja ili stvarne društvene kontrole. Istraživanje svemira tako postaje produžetak iste logike koja organizuje ostatak sveta: malobrojni odlučuju, mnogi finansiraju, a gotovo niko ne postavlja pitanja.
Čak ga i jezik odaje. Govorimo o „čovečanstvu“ kao da je reč o jedinstvenom, homogenom entitetu koji odlučuje da ide na Mesec. Ali ne odlučuje čovečanstvo. Odlučuju konkretne institucije, sa konkretnim interesima, smeštene u konkretnim zemljama i podržane konkretnim ekonomskim strukturama. Ostali samo posmatraju, plaćaju ili aplaudiraju.
I tako, dok kapsula Orion završava svoju orbitu oko Meseca, Zemlja nastavlja da funkcioniše po starim obrascima: nejednakost na dnu, koncentracija moći na vrhu i pažljivo ispoliran narativ koji sve to treba da prikaže kao legitimno.
