U svojoj osnovi, kapitalizam je ekonomski sistem zasnovan na tri elementa: najamnom radu (radu za platu), privatnom vlasništvu ili kontroli nad sredstvima za proizvodnju poput fabrika, mašina, farmi i kancelarija, kao i na proizvodnji radi razmene i profita.
Dok neki ljudi poseduju sredstva za proizvodnju, odnosno kapital, većina nas to ne poseduje i zato, da bismo preživeli, moramo da prodajemo svoju sposobnost da radimo u zamenu za platu. Ta prva grupa ljudi je kapitalistička klasa ili „buržoazija“ u marksističkom žargonu, sastavljena pre svega od gazdi ali i političara, dok je druga grupa radnička klasa ili „proleterijat“. O tome šta su klase u kapitalizmu smo već pisali u ranijim tekstovima.
Kapitalizam se zasniva na jednostavnom procesu: Novac se ulaže da bi se stvorilo više novca. Kada novac tako funkcioniše, on funkcioniše kao kapital. Na primer, kada gazda firme iskoristi profit da zaposli još ljudi ili otvori nove prostorije, i tako ostvari još veći profit, taj novac tada funkcioniše kao kapital. Kada se kapital uvećava, to se naziva „akumulacija kapitala“ i to je pokretačka sila kapitalističke ekonomije. Gazdin kapital raste kroz maksimizaciju profita stečenog krađom viška vrednosti od radnika.
Oni koji akumuliraju kapital to rade uspešnije kada mogu da prebace troškove na druge. Ako gazde mogu da smanje troškove tako što neće čuvati životnu sredinu ili tako što će isplaćivati bedne plate, oni će to uvek i uraditi. Zato su katastrofalne klimatske promene i rašireno siromaštvo znaci normalnog funkcionisanja sistema. Nadalje, da bi novac pravio više novca, sve više i više dobara i usluga mora da bude razmenljivo za novac. Zbog toga je tendencija da se sve, od svakodnevnih predmeta do emisija ugljen-dioksida i što je ključno, naše sposobnosti da radimo, pretvara u robu.
A upravo pretvaranje naših stvaralačkih i proizvodnih sposobnosti, naše sposobnosti da radimo, u robu, krije tajnu akumulacije kapitala. Novac se ne pretvara u više novca magijom, već radom koji obavljamo svakog dana. U svetu u kome je sve na prodaju, svima nam je potrebno nešto što možemo da prodamo kako bismo kupili ono što nam je potrebno. Oni od nas koji nemaju šta da prodaju osim svoje sposobnosti da rade, a to je ogromna većina čovečanstva, moraju tu sposobnost da prodaju onima koji poseduju kapital, to jest gazdama.
Oni nisu nikakvi “poslodavci” jer ne daju oni nama nikakav posao, već kradu od nas, radničke klase, tako što nama daju mrvice u obliku plate a sebi trpaju u džepove svu zaradu za koju smo zaslužni mi, a ne oni. Gazde parazitiraju nad radničkom klasom. I naravno, stvari koje proizvodimo na poslu nisu naše, one pripadaju našim gazdama.
Pored toga, zbog dugog radnog vremena, proizvodnih ili uslužnih kvota, proizvodimo mnogo više nego što je potrebno da bismo kao radnici opstali.
Plate koje dobijamo otprilike odgovaraju trošku proizvoda potrebnih da ostanemo živi i sposobni da svakog dana radimo. Zato, na kraju svakog meseca, stanje na računu retko izgleda mnogo drugačije nego prethodnog meseca. Radnik ne može od plate da uštedi neku veću svotu novca koja bi mu na neki način promenila svakodnevni život, a mnogim radnicima na slabije plaćenim poslovima plata jedva da pokriva osnovne troškove. Razlika između plate koju dobijamo i vrednosti koju stvaramo je ono kroz šta se kapital akumulira.
Ta razlika između plata koje dobijamo i vrednosti koju stvaramo naziva se „višak vrednosti“.
Prisvajanje viška vrednosti od strane gazde je razlog zbog kog kapitalizam posmatramo kao sistem zasnovan na eksploataciji radničke klase. Radnici u javnom sektoru, pod kontrolom države se takođe nalaze u užasnim uslovima jer se država ponaša isto kao i bilo koji drugi gazda, koji gleda uvek da ošteti radnike kako bi se smanjili troškovi i maksimizovao profit na nivou cele ekonomije. Takođe, kapitalistička ekonomija se oslanja i na neplaćeni kućni rad žena, koje su dvostruko eksploatisane, na poslu i kod kuće, gde besplatno obavljaju kućni rad.
Da bi akumulirali kapital, gazde moraju da se takmiče na tržištu sa drugim gazdama. Ne mogu sebi da priušte da ignorišu tržišne sile, jer će u suprotnom zaostati za konkurencijom, izgubiti novac, bankrotirati, biti preuzeti i, na kraju, prestati da budu naše gazde. Zato čak ni gazde zapravo nisu ti koji kontrolišu kapitalizam, jer sistem kontroliše sam kapital. Upravo zbog toga možemo da govorimo o kapitalu kao da ima sopstvenu delatnost ili interese, i zato je često preciznije govoriti o „kapitalu“ nego o gazdama kao onima koji kontrolišu kapitalizam. Kao što se na engleskom kaže “Don’t hate the player, hate the game” – “Ne mrzi igrača, nego igru”, tako i ovde kapitalisti su samo igrači koji se takmiče u igrici koja već ima takva pravila.
I gazde i radnici su, dakle, otuđeni ovim procesom, ali na različite načine. Dok se iz perspektive radnika otuđenje doživljava kroz to što nas kontroliše gazda i krade višak vrednosti koji proizvodimo, otuđujući nas od proizvoda našeg rada, gazda otuđenje doživljava kroz bezlične tržišne sile i konkurenciju sa drugim kapitalistima.
Zbog toga su gazde i političari nemoćni pred „tržišnim silama“, jer svaki mora da deluje na način koji pogoduje nastavku akumulacije kapitala, a naravno ne bune se jer u tom procesu su oni ti koji profitiraju, obezbeđujući sebi život daleko iznad svakodnevnice radničke klase. Oni su robovi luksuza i moći koja dolazi sa pozicijom unutar vladajuće, kapitalističke klase. Gazde ne mogu da deluju u našem interesu, jer će svaki ustupak koji nam naprave, pomoći njihovim konkurentima na nacionalnom ili međunarodnom nivou. Gazde jednostavno uvek imaju suprotne interese od radnica i radnika.
Tako, na primer, ako proizvođač razvije novu tehnologiju za proizvodnju automobila koja udvostručuje produktivnost, može da otpusti polovinu radnika, poveća profit i snizi cenu automobila kako bi pobedio konkurenciju. Ako druga kompanija želi da bude „fina“ prema radnicima i da ne otpušta ljude, na kraju će biti izbačena iz posla ili preuzeta od nemilosrdnijeg konkurenta, pa će i ona morati da uvede novu mašineriju i sprovede otpuštanja da bi ostala konkurentna.
Napori kapitalista da povećaju kontrolu nad radom kako bi izvukli više bogatstva, kao i širenje moći države, doveli su do stvaranja raznih slojeva u ekonomiji: menadžera i elitnih profesionalaca koji popunjavaju hijerarhije korporacija i institucija države. Menadžment je sredstvo represije i „policijskog“ nadzora na radnom mestu: ubrzava naš rad i čini da interes gazde ostane glavna pokretačka sila na poslu.
Elitni profesionalci koji dominiraju društvenim institucijama su nosioci hegemonije vladajuće klase. Potčinjavanje radničke klase kapitalistima i njihovim birokratskim slojevima činovnika predstavlja sistem eksploatacije jer nam oduzima kontrolu nad sopstvenim životima i podređuje život besmislenoj jurnjavi za profitom. Nisu svi koji pripadaju nekoj klasi svesni ovoga. Zapravo, uglavnom je suprotno.
Naš cilj kao politički organizovanih anarhista je da pomognemo izgradnji svesne, ujedinjene radničke klase koja deluje u sopstvenom interesu, a protiv kapitalističkih odnosa eksploatacije i dominacije gazdi nad radnicima.
Protiv smo svih oblika kapitalističke eksploatacije, bilo privatne ili državne. Želimo da živimo prema idealima solidarnosti, uzajamne pomoći i slobodnog udruživanja u besklasnom, bezdržavnom društvu bez najamnog rada, u kojem će važiti krilatica: Od svakoga prema njegovim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama!
