Hvala radnicima i radnicama za sve što su učinili za (ovaj) narod
Običaj je da se prvog maja narod okupi i ode u prirodu na izlet gde se od ranog jutra uživa u hrani, piću i druženju. U državama u kojima je 1. maj državni praznik, radnici dobijaju slobodan dan – praznik rada se proslavlja uživanjem i neradom. Na slobodnom danu, ali i na osmočasovnom radnom vremenu i boljim uslovima rada možemo da zahvalimo radnicama i radnicima koji su živeli širom sveta i borili se protiv kapitalizma u okviru radničkog pokreta.
Praznik koji provodimo roštiljanjem u prirodi obeležava se kao sećanje na krvave događaje koji su se odigrali prve nedelje maja 1886. godine u Čikagu. Počeli su generalnim štrajkom i mirnom šetnjom, a kulminirali neredima na ulicama i policijskim nasiljem, kada je nekoliko radnika ubijeno. Četvrtog maja, kao odgovor na policijsku brutalnost, anarhisti su organizovali protest prilikom kog je neko bacio bombu na policiju, koja je nakon toga nasumično pucala na demonstrante. Zbog ovog događaja 8 anarhista je osuđeno, od kojih je 4 obešeno, 1 je izvršio samoubistvo, a 1. maj je postao simbol internacionalne klasne borbe.
Samo štrajk radnika spašava
Kapitalistička logika maksimizacije profita po svaku cenu ne poznaje humanističko vrednovanje života. Zato, ako nema organizovanog radničkog pokreta, mašina će da nas melje dok nas ne samelje. U leglu kapitalizma, SAD-u, 1880ih godina, jačanje kapitalizma i imperijalizma i porast velikih preduzeća stvorili su ogroman pritisak na radničku klasu koja je radila od 12 do 16 sati dnevno, a nekada čak i 18 sati. U fabrikama Čikaga je radilo na desetine hiljada migrantskih radnika, često 60 sati nedeljno, a nekada i do 100, za dolar i po, po danu. U teškim uslovima radila su čak i deca (u takozvanim svetšopovima (sweatshops) što je engleska reč za koju nemamo prevod osim opisni – proizvodni pogon, u kom se radnici najsurovije izrabljuju).
Nemilosrdno izrabljivanje radnika od strane gazdi koje je trajalo decenijama, dovelo je do formiranja velikog radničkog pokreta širom SAD, ali i Britanije i Kanade, u kojima su mahom dominirale socijalističke i anarhističke ideje. Borba za osmočasovno radno vreme počela je 60ih godina 19. veka, a jedni od prvih koji su, kao deo šireg pokreta koji se borio za osmočasovno radno vreme, preduzeli direktnu akciju, bili su australijski kamenoresci koji su 1856. masovno obustavili rad. Radnici i radnice su videli da ukoliko se ne organizuju i štrajkom ne pritisnu gazde, verovatno neće preživeti. Kapitalisti su donosili zakone protiv sindikalnog organizovanja, otpuštali radnike koji to pokušavaju, unajmljivali su batinaše i zastrašivali radnike.
Prvi generalni štrajk u američkoj istoriji koji je bio organizovan širom zemlje počeo je 1877. godine, a glavni zahtev tadašnjeg radničkog pokreta bio je da se radno vreme zakonom ograniči na 8 sati. Taj zahtev mogao bi se predstaviti poznatim sloganom: 8 sati rada – 8 sati odmora – 8 sati za šta god hoćemo. Ostali zahtevi bili su bolje plate i ukidanje dečijeg rada, kao i veća zaštita na radu. Sve više radnika i radnica se sindikalno organizovalo i pokret je postao toliko masovan da je pritiskom uspeo da natera američki kogres da donese zakon o osmočasovnom radnom vremenu. Međutim bahate gazde su zakon samo ignorisale i nastavile po svome.
Iz Čikaga moji, da li znate koji?
Sedam godina kasnije, u oktobru 1884. godine u Čikagu se sastalo nekoliko američkih, ali i internacionalnih radničkih organizacija, mahom anarhističke ili socijalističke orijentacije. Na tom sastanku dogovoreno je da će 1. maja 1886. godine organizovati širom države veliki generalni štrajk, kako bi izvršili pritisak na kapitaliste da napokon usvoje osmočasovno radno vreme.
Federacija organizovanih trgovinskih i radničkih sindikata SAD-a i Kanade, osnovana 1881. godine (i koja je 1886. promenila ime u Američka federacija rada), usvojila je rezoluciju kojom se tvrdi da „osam sati predstavljaju zakonski radni dan” i koja će stupiti na snagu 1. maja 1886. – to je zapravo bio rok koji je radnički pokret dao kapitalistima da usvoje sistem osmočasovnog radnog vremena.
S obzirom da zahtev u većini fabrika nije bio ispunjen, tog prvog maja rad je obustavilo i sa svog radnog mesta na ulice izašlo 300 hiljada radnika i radnica širom SAD-a (prema nekim procenama i 800 hiljada), od čega samo u Čikagu preko 30 hiljada. Čikago je bio centar agitacije za kraći radni dan, a Centralni radnički sindikat Čikaga, koji se sastojao od 22 sindikata, bio je anarhistički. Pred prvi maj država i kapitalisti su puno uložili u policiju i nacionalnu gardu, čikaški trgovački klub je čak kupio mitraljez od 2000 dolara za nacionalnu gardu Ilionisa, kako bi ga koristila protiv štrajkača.
3. maja 1886. policija je pokušala da razbije štrajk u fabrici Mek Kormik, tako što je pucala u gomilu ljudi, ubivši dva ili više radnika. Anarhisti su sutradan pozvali radni narod na masovan skup protiv policijske brutalnosti na trgu Hejmarket u Čikagu.
3. maja na hiljade radnica i radnika je izašlo na ulice, ali pri samom kraju stotine policajaca je ušlo u masu kako bi razbili protest. Tada je osoba koja nikada nije identifikovana bacila dinamit na pripadnike policije, kada je na mestu poginuo 1 policajac, 6 policajaca je kasnije podleglo povredama, a oko 70 ih je bilo ranjeno. Nakon toga policija je počela nasumično da puca na ljude i ubila 4-8, a ranila preko 30 radnika.
Događaji na Hejmarketu izazvali su histeriju kod vladajuće klase, zbog neposlušnih radnika među kojima su bili migranti i politički aktivisti. Policija je upadala i pretresala domove svakog ko je imao veze sa radničkim pokretom, na stotine ljudi je uhapšeno. Iako nikada nije utvrđeno ko je bacio bombu, a neki su sumnjali i da je bila podmetnuta, 8 čikaških anarhista je osuđeno za zaveru i ubistvo, iako šestoro njih čak nije ni bilo prisutno na skupu. Trojica anarhista dobilo je duge zatvorske kazne, a Luis Ling je izvršio samoubistvo. Jedanaestog. novembra 1886. godine Džordž Engel, Adolf Fišer, Albert Parsons i Avgust Spis su obešeni, bez ikakvih dokaza da su učinili ono za šta su optuženi, a njihovoj sahrani prisustvovalo je između 300 i 500 hiljada ljudi.
Na prvom kongresu Druge internacionale u Parizu 1889, prvi maj je proglašen za međunarodni praznik rada i planiran je veliki protest za 1. Maj 1890.
Narednih godina pritisak na radničku klasu se pojačao, ali to je dovelo do jačanja pokreta koji je u nadolazećim godinama uspeo da se napokon, korak po korak, izbori za svoja prava.
Prokleta je Amerika
Interesantno je da se baš u SAD gde se odigrao događaj zbog kog širom sveta obeležavamo 1. maj, praznik rada ne obeležava tada, nego u septembru. Kada razumemo interese SAD i njihovu misiju – širenje kapitalizma, jačanje imperijalističke hegemonije i gušenje radičkih prava širom sveta, nekada bombama, a svakoga dana ideološkim ratom, nije ni čudo da se brižljivim istorijskim revizionizmom konstantno radi na tome da zaboravimo ko je radnička, a ko vladajuća klasa. Tadašnji predsednik SAD-a Grover Klivlend plašio se da će 1. maj podsećati narod na radikalne događaje i nasilje koji su doveli do radničkih prava i tako ojačati socijalističke i anarhističke radničke pokrete, pa su izabrali neutralniju opciju – da praznik rada bude prvog ponedeljka u septembru, koji je par godina ranije ustanovljen.
Ne cveta cveće ni u naše preduzeće
Poslednjih decenija, pogotovu od masovnih privatizacija 2000ih godina, vidimo da se i u zemljama bivše Jugoslavije masovno urušavaju radnička prava izborena kroz istoriju. Ljudi rade preko 60 sati nedeljno, a firma im ne uplaćuje doprinose, ili ih čak ni ne prijavljuje kako bi kapitalisti više novca zadržali za sebe. Mnogi ljudi nemaju izbora nego da rade duple smene i ostaju prekovremeno na poslu samo da bi pokrili najosnovnije troškove života. U nekim delovima sveta i dalje u tekstilnim industrijama rade deca za dolar i po, a milioni radnika svakodnevno rizikuju život zarad nečijeg profita.
Kapitalizam se širi i dobija nove oblike, a mi moramo da razumemo da nam nije “poslodavac” “dao posao”, nego mi za gazdu radimo, i naš rad stvara vrednost – a profit ide gazdi. Ukoliko mi odbijemo da radimo ili na neki način sprečimo da kapitalista dobije profit – svet staje, jer su radnici ti koji su ga stvorili. Organizovanje, a onda štrajk, sabotaža ili blokada su naša sredstva kojima za početak možemo da izborimo svoje pravo na život, kraće radno vreme, veće plate i bolje uslove rada za sebe i za buduće generacije.
