Sve češće zapošljavanje migranata u Srbiji i najave primanja velikog broja pripadnika migrantske radničke klase je sve intenzivnija pojava. Ona je poslužila desnici da se lažno bavi socijalnim pitanjima radnika, postavljajući pitanja o preživljavanju domaće radničke klase, kojoj će migranti navodno uzeti posao. Time se migranti predstavljaju kao neprijatelji domaćih radnika, što je plodno tlo za širenje možda naizgled racionalnog šovinizma prema radničkoj klasi iz zemalja Trećeg sveta. Međutim kad se tema dublje analizira, jasno je zašto desnica i u ovom slučaju, kao i obično, radi za političare i kapitaliste.
Čitava postavka migrantskog pitanja je manipulativno predstavljena. Polazi se od pitanja da li i koliko migranata dolazi, zanemarujući kontekst i šta je uzrok toga. Imperijalisti osiromašuju zemlje po Africi i Aziji, izvlače kapital i resurse iz njih, pritom uništavajući im društvo, zajednicu i ekonomiju, na sličan način kao što je Rio Tinto pokušao da radi u Srbiji. Zatim radnička klasa trbuhom za kruhom pokušava da se približi centrima kapitala, jer su ti isti centri zaslužni za glad i siromaštvo u njihovim zemljama, pa se u njima zato bolje i živi.
I brojni ljudi iz Srbije isto tako idu da rade u zemlje bliže kapitalističkom centru, pa i tamo postoje fašističke organizacije koje bi Srbe i sve ostale narode čije su zemlje dalje od kapitalističkih centara proterale i time štitile upravo taj centar, Tvrđavu Evropu, od ljudi za čiji je bedan život ona i zaslužna. Tako i domaći nacionalisti takođe čuvaju iste te bedeme, predstavljajući pravu imperijalističku pešadiju. Domaći nacionalisti, fašisti i drugi šovinisti su zapravo domaća pešadija NATO imperijalista, čija je uloga da štite Tvrđavu Evropu od “neevropljana”, čime igraju ulogu psa čuvara kapitalističkih centara moći.
Najčešća moralna ucena je da migranti zauzimaju poslove. Tu se potpuno zanemaruje ko i zašto daje poslove. Poslovi su prilagođeni opstanku kapitalizma, a ne potrebama naroda. Kada bi se celokupna proizvodnja podredila interesima naroda, svako bi mogao nešto da radi, a istovremeno niko ne bi morao da radi ni svaki dan u nedelji, ni ogroman broj sati kao danas, i potrebe naroda bi bile podmirene. Tako da očigledno nisu migranti ti koji uzimaju poslove, nego kapitalisti koji dozvoljavaju ljudima da rade i zarađuju samo dok su im potrebni.
U društvu slobodarskog komunizma, umesto ekonomije tržišta na kojem se kapitalisti međusobno takmiče preko leđa radničke klase, postojala bi ekonomija zadovoljenja ljudskih potreba. Umesto beskonačnog eksponencijalnog rasta kapitalističkih kompanija radi međusobnog takmičenja za veći deo kolača, smisao ekonomije bi bio da obezbedi prvo opstanak a onda i blagostanje radnog naroda putem optimizacije proizvodnje u skladu sa potrebama stanovništva a ne mrtvog kapitala.
Ali to nije jedini razlog zašto svi nemamo poslove. Ako bi hipotetički svako mogao da ima posao, ne samo što bi to bio višak za potrebe kapitalizma, nego radnici ne bi imali razloga da rade kod bilo kog kapitaliste i ne bi imali poteškoće da se bune. Uglavnom kada se među radnicima razmišlja o pobuni, ključna prepreka je strah od gubitka posla. A kad bi svi imali osiguran dobro plaćen posao, radnici ne bi imali taj strah kao prepreku, i mnogo bi se lakše pobunili i korak po korak kopali grob kapitalizmu, bez problema organizujući štrajkove, gradeći sindikate, odbijajući prekovremeni rad i sve ostalo.
Zato kapitalizam ne dozvoljava da svi imamo posao, nego samo određen broj ljudi, te je jasno zašto su za to kapitalisti krivi, a ne migranti koji u očima kapitalista samo popune mesta tako da kapitalisti što manje profita moraju da troše na njihove plate. Srpskom kapitalisti je daleko isplativije da unajmi radnike iz Egipta, kao što se radi na nekim gradilištima u Beogradu i da im da platu koja je značajno viša od onoga što bi zaradili u svojoj zemlji, a takođe višestruko niža od plate koju bi srpski građevinar tražio.
Čak i da desnica uspe da zabrani migrante i time se dokaže kao otvoreni klasni neprijatelj sa suštinski srednjoklasnom mržnjom prema radničkoj klasi iz nižih slojeva, to neće moći da koristi kao argument da brine o domaćoj radničkoj klasi, jer kad nema migranata, kapitalizam će naći drugi način da se samoodrži, recimo povećaće sate rada radnicima, manipulisaće ugovorima, automatizovaće proizvodnju, posebno sad u eri veštačke inteligencije itd.
Čitava mafijaška struktura agencija za zapošljavanje profitira na migrantima, drži ih kao robove, uzima im pasoše, traži značajne novčane svote unapredi, a u takvom odnosu antimigrantski klasni izdajnici sigurno ne bi hteli da se nađu. Naravno da ne čudi da se ne suprotstavljaju monstruoznim praksama klase za koju rade.
Obaranje cene rada desničari takođe najčešće pominju. Ali cena rada pada upravo iz prethodno opisanih razloga, gde migranti dolaze iz mnogo siromašnijih zemalja, i naravno da će prihvatiti da rade za manje plate, nego ljudi bliži centru kapitala. Ali i u ovom slučaju su upravo ti kapitalisti krivi. Ne obaraju migranti cenu rada, nego upravo gazde i kapitalisti, jer znaju iz koliko bednog položaja ti migranti dolaze i da će prihvatiti bilo koji novac, samo da prežive i žive koliko toliko snabdevenije nego pre.
Ono što je ljudima bližim centrima kapitala malo, to je radnicima iz zemalja Trećeg sveta mnogo, za šta su krivi upravo buržoaski imperijalistički zločinci, a ne ti radnici. Istom logikom i narodi sa Balkana bi bili krivi za opadanje cene rada u Švedskoj, zbog čega tamošnji desničari jure ljude po ulicama i i zahtevaju deportaciju. Umesto krivljenja gazdi, kapitalista i imperijalista što obaraju cenu rada preko leđa ljudi u bedi, desničarski klasni neprijatelji za to krive radnike.
Postavlja se pitanje šta je zapravo rešenje za sve ovo?
Neko iz radničke klase može razumeti sve ovo, ali da i dalje ne vidi šta konkretno može da uradi i da se linijom manjeg otpora zadrži na desničarskoj propagandi protiv migranata, jer tako je lakše, a sve ostalo je nemoguće. A zapravo nije nemoguće. Vladajuća klasa je oduvek pokušavala da nas sve ubedi u to, ali revolucije, i ogromne promene nakon organizovanog besa radničke klase su se ipak dešavale, pa tako svi mi danas i imamo naša trenutna prava.
Isto tako se i sad možemo boriti. Umesto mržnje prema drugim delovima radničke klase, treba se solidarisati sa njima, pomoći im da se organizuju ili da i sami učestvujemo u organizaciji sa njima, ako smo na istom radnom mestu.
Treba da osnivamo horizontalne borbene sindikate u koje se radnička klasa ujedinjuje, a ne razjedinjuje po etničkoj pripadnosti kako bi vladajuća klasa volela. Da se zajedno sa migrantskom radničkom klasom borimo za bolje uslove rada i života, veće plate, i na kraju da radnička klasa sprovede revoluciju preuzimajući od vladajuće klase sva sredstva za proizvodnju i stvori besklasno, bezdržavno društvo za život po meri i potrebama svih nas.
