Klasna solidarnost je prevela vizionarski tekst o pitanju veštačke inteligencije i narastajućeg tehnofašizma sa anarhističkog portala “Freedom News”.
Tehnokratiju i fašističku politiku danas upotrebljavaju megalomanske elite koje kuju planove za sopstveni opstanak.
Pre nekoliko nedelja pridružio sam se Maršu protiv mašina u Londonu, koji je organizovala grupa jednako beskompromisnog imena: Pull the Plug. Govornici ispred kancelarija AI giganata u King’s Cross-u govorili su o temama koje se kreću od eksploatacije radnika, „egzistencijalnog rizika“, ekoloških posledica, nadzora, korporativne kontrole i državne represije, pa sve do načina na koji AI uništava obrazovanje.
Ipak, imao sam utisak da ovaj pokret, koji je tek u nastajanju, još uvek nije zaista shvatio sa čime imamo posla. Zbog preovlađujuće liberalne ideje da je tehnologija politički neutralna, narativ o AI kao „tehnologiji“ obično proizvodi spisak problema za koje se navodno može naći rešenje kroz regulaciju unutar postojećeg političkog sistema. Takav pristup ne uzima u obzir celokupan tehno-društveni paket koji je ovde na delu, a koji ću nazvati tehnofašizmom.
Dok se korporativni oligarsi udružuju sa Donaldom Trampom, pokušavajući da reše krizu niskog rasta neoliberalnog kapitalizma, uvodi se čitav novi oblik kapitalističke proizvodnje i tehnokratske kontrole, nešto što je više od prostog zbira svojih delova. Sinergija između fašizma i politike koja leži u osnovi AI može stvoriti istinski totalitarizam iz kog je teško videti izlaz.
Mnogo pre Donalda Trampa, dok je većina njih javno zastupala liberalnu ili libertarijansku politiku, oligarsi Silicijumske doline počeli su da usvajaju niz tehnofašističkih ideologija usredsređenih na inženjering ljudskih bića. Tu spadaju transhumanizam, moderna verzija eugenike, singularitarijanizam, odnosno verovanje da ljudi moraju biti tehnološki unapređivani sve dok se ne spoje sa mašinama, kao i longtermizam, koji je dobar primer suštinski fašističke prirode ovih ideologija.
Longtermisti tvrde da će tehnologija, u dalekoj budućnosti, stvoriti univerzum naseljen sa 10⁵⁵ ljudi, koji će blaženo postojati kao bestelesne inteligencije u kompjuterima, o kojima će brinuti AI sistemi. Da bi se obezbedilo ostvarenje tog „raja“, tvrde longtermisti, nije važno ako milijarde ljudi umru od gladi ili egzistencijalnih pretnji poput klimatskih promena i nuklearnog rata, sve dok neka elita preživi dovoljno dugo da se na kraju „upload-uje“ u kompjutere.
Dakle, ne radi se samo o tome da je AI savršen „alat“ fašističkih korporativnih oligarha: AI je tehnokratski sistem moći koji oblikuje i njih same, njihovu filozofiju i njihovu politiku. Ogromna moć i efikasnost nauke i tehnologije stvaraju neku vrstu sužene vizije nemilosrdnosti, kao i megalomanske projekte društvenog inženjeringa koji olako odbacuju osnovne etičke i ljudske vrednosti, baš kao što to čini i politički fašizam.
Da bismo razumeli tu sinergiju, potrebna nam je osnovna ludistička politika tehnologije.
Svet u kojem živimo počeo je sa naučnom revolucijom 16. i 17. veka. U to vreme, filozofi poput Frensisa Bekona razvili su tehnokratski pristup kontroli nad prirodom i ljudskim bićima, koji se eufemistički naziva „modernošću“. Viziju tehnokratije o masovnom disciplinovanju prirode možemo videti u industrijskoj poljoprivredi, a njenu kontrolu nad ljudima u tretmanu bolesnih, „mentalno obolelih“ i zatvorenika, kako je pokazano u delima Mišela Fukoa.
Uloga nauke u ovom sistemu jeste da izvlači informacije iz prirode, da otkriva njene tajne. To pruža sredstva za njeno prepakivanje i rekonfigurisanje, dodavanje ekonomske vrednosti i prodaju u obliku robe, što je osnova kapitalizma. Nauka isto čini i sa procesima ljudskog rada. Krajem 19. veka, ovo izvlačenje informacija iz ljudskog rada napravilo je korak dalje sa „naučnim menadžmentom“ Frederika Tejlora, koji je podrazumevao precizno posmatranje telesnih pokreta radnika.
U suštini, znanje i umeće radnika se izvlači i obrađuje kako bi se stvorile mašine koje će ih zameniti u procesu intenzifikacije kapitala, odnosno automatizacije. AI je kulminacija 130 godina tejlorizma: sveti gral tehnokrata, sistem automatizacije izvlačenja informacija i nadzora.
Tejlorizam i tehnokratska država, sa svojim ključnim alatom, statistikom, koja je i dobila ime po državi, pojavili su se u isto vreme, kao odgovor na krizu industrijskog kapitalizma krajem 19. veka, koja je uključivala velike društvene nemire i izazov socijalizma i anarhizma.
Napuštajući politiku laissez-faire pristupa, država je brzo proširila svoje birokratske aparate, intervencije u ekonomiju i mehanizme društvene kontrole, uključujući prohibiciju u Sjedinjenim Državama i eugeniku, sistem naučnog upravljanja populacijom. Metode tehnokratske države na kraju su dovele do dva totalitarizma sredine 20. veka: staljinizma i fašizma, od kojih je svaki imao svoje tehnokratske fantazije o stvaranju „Novog čoveka“. Holokaust nije bio samo proizvod političke mržnje, već i, kako su primetili Adorno i Horkhajmer, kulminacija tehnokratskog upravljanja društvom.
U 21. veku ponovo vidimo sinergiju fašizma i tehnokratije.
Sa tehnofašizmom ne može biti kompromisa. Tehnofašizam dobijamo kao celovit paket i nedopustivo je naivno misliti da možemo birati šta ćemo prihvatiti, a šta odbaciti, i da ćemo sve to moći da „regulišemo“. Metod tehnokratije jeste da nametne nove tehnologije društvu, onako kako je glasio i slogan iznad Svetske izložbe u Čikagu 1935. godine: „Nauka otkriva, industrija primenjuje, čovek se prilagođava.“
Zato moramo razumeti sa čim se suočavamo. Minut do 12 je, i zaista je vreme da se AI isključi iz struje.
