Izgradnja kompleksa EXPO 2027 kao ključnog dela državnog projekta pod nazivom „Skok u budućnost – Srbija 2027″ je predstavljena od strane SNS vlasti kao jedinstvena prilika za ekonomski napredak Srbije, od kojeg će njeno stanovništvo imati koristi bez presedana. Ipak, za sada je jedino jasno da su troškovi oko EXPO-a bez presedana, kao i da će neko ostvariti ogromnu finansijsku korist, ali taj neko definitivno nije radnička klasa.
Nedavno su u javnost izašli podaci o tome da se na gradilištima EXPO-a zapravo ne poštuju ni radna prava, posebno u slučaju radnika iz drugih zemalja, koji masovno rade na crno, bez ikakvih prava ili zaštite. Na gradilištima EXPO-a se radnici kriju od potencijalne inspekcije, radeći na crno, što se može potencijalno podvesti pod oblik trgovine ljudima, budući da bez ikakvih jasnih pravnih normi, potvrda i ugovora, radnici iz različitih zemalja rade najteže građevinske poslove.
Slično kao prilikom izgradnje kompleksa za Svetsko prvenstvo u fudbalu, u Katru, pre par godina, strani radnici bez ikakve poslovne sigurnosti, zaštite i pravnog okvira svoje pozicije rade kao jeftina radna snaga, uz prećutnu dozvolu države da privatne kompanije na ovaj način posluju.
Kako se održavanje međunarodne izložbe EXPO 2027 približava, tako se intenziviraju i građevinski radovi na periferiji Beograda oko infrastrukture za ovu izložbu. Dok vlast pokušava da predstavi EXPO kao jedinstvenu priliku za „lansiranje Srbije u budućnost”, njeni predstavnici već više od dve godine ne mogu da objasne kako će to radni narod imati direktnu korist. Ne postoji nikakva povezanost između održavanja EXPO-a i rasta životnog standarda, plata, smanjenja inflacije, povećanja dostupnosti visokog obrazovanja, zdravstva, ili drugih ključnih socijalnih usluga za radništvo u Srbiji.
Podsetimo se, ukupni troškovi organizovanja izložbe i prateće infrastrukture, kao i stambeni blok sa 1.500 stanova, biće 1,29 milijardi evra kako je to prošle godine izjavio ministar finansija, Siniša Mali. Ovo se, međutim ne poklapa sa ranijim izjavama predsednika Srbije, Aleksandra Vučića koji je tvrdio da će za EXPO biti izdvojeno 2,5 milijardi evra. U oba slučaja, pomenute cifre su neobjašnjivo visoke za društvo u kojem mnogi ljudi jedva krpe kraj sa krajem, živeći od plate do plate.
U novembru 2024, Skupština Srbije usvojila je budžet za 2025. kojim su najveća izdvajanja predviđena za EXPO, čak dvostruko više nego za prosvetu i zaštitu životne sredine, akutnih problema Srbije. Prema budžetu za 2026, za EXPO će biti izdvojeno 47,5 milijardi dinara što je u analizi utvrdio Fiskalni savet.
Međutim, iz budžeta se ne vidi jasno iz kojih će sve sredstava biti finansiran EXPO 2027, a deluje da su ona uglavnom iz kredita, što postavlja pitanje kako će se ti krediti vraćati i kako će se masovno kreditno zaduživanje vlasti odraziti na životni standard radničke klase.
Izgradnjom kompleksa EXPO-a naravno rukovode različite privatne firme, za koje ne postoje nikakvi transparentni podaci kako i zašto su obezbedile učešće u trenutno najvećem građevinskom projektu u Srbiji. Nominalni investitor EXPO-a je država Srbija. Međutim, kroz zakonske izmene i dopune, država je uvela mehanizme putem kojih može da prenese investitorska prava na privredna društva koja imaju status privatnih privrednih subjekata, ali posluju javnim novcem.
Ovde se otvara prostor za netransparentno poslovanje, finansijske malverzacije i korupciju neslućenih razmera. Usvojenim zakonskim izmenama, država je obezbedila da više nije potrebna ni studija o uticaju gradnje na životnu sredinu, pa se objekti mogu graditi bez nje.
Takođe, tu je i problematika korišćenja svih objekata u sklopu EXPO-a bez upotrebne dozvole. Upotrebna dozvola je garancija da je objekat bezbedan za korišćenje, ali je izmenama i dopunama zakona predviđeno da ona može da se dobije i dve godine posle izgradnje. Na ovaj način dolazimo u paradoksalnu situaciju da recimo nacionalni stadion koji je deo projekta EXPO-a može da se pusti u rad bez upotrebne dozvole i da se sruši, bez da neko snosi odgovornost za to jer upotrebna dozvola može i nakon izgradnje da se dobije.
Ovaj propis prkosi zdravom razumu, budući da nema nikakve logike da ljudski životi budu izloženi potencijalnim rizicima do dve godine pre dobijanja upotrebne dozvole. Ovakvim zakonskim izmenama se faktički legalizuje i pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. jer se banalizuje koncept upotrebne dozvole, koja postaje potpuno irelevantna, umesto da bude garant bezbednosti objekta.
Povrh svega, nedavna istraživanja pokazuju da se na gradilištima EXPO-a koristi ilegalni, rad na crno stranih radnika, bez ugovora, prava, ili zaštite. Ispada da ovaj „veličanstveni projekat”, koji Aleksandar Vučić propagira kao nekakvu lansirnu rampu Srbije u svetlu budućnost dok se svet raspada u vihoru ratnih sukoba, grade brutalno eksploatisani strani radnici.
Radnici iz Perua, Egipta, Turske, arapskih zemalja i drugih delova sveta grade EXPO u jezivim uslovima gde im je rečeno da hitno beže ako vide da dolazi inspekcija. Ovo su njihova nezvanična uputstva od strane firmi preko kojih rade na gradilištu EXPO-a, a iste te firme su u zvaničnom partnerstvu sa državom Srbijom.
Dok ministar Siniša Mali najavljuje kako će se u okviru EXPO-a graditi i Legolend ili Diznilend, sa drudge strane imamo radnike bez osnovnih radnih prava koji treba da grade zabavne parkove.
Crnilo kapitalističke eksploatacije u slučaju EXPO-a poprima groteskne razmere gde se vladajuća klasa Srbije postavlja u kolonijalističku poziciju u odnosu na radnike iz zemalja Globalnog Juga, slično kao što radnike iz Srbije u Zapadnoj Evropi kapitalisti tretiraju kao smeće.
