Trenutni javni dug Srbije iznosi 39,35 milijardi evra, a čine ga razni krediti uzeti od banaka i stranih vlada. Ovo je gotovo trostruki rast javnog duga u odnosu na kraj 2000. godine kada je iznosio 14 milijardi evra, neposredno nakon petooktobarskog CIA puča, kojim je kriminalna vlast Slobodana Miloševića smenjena novom kriminalnom garniturom DOS-a, pođ vođstvom Zorana Đinđića i drugih pro-zapadnih opozionih političara, koji su naše društvo izveli iz jednog mraka devedesetih i uveli u novu eru bede.
Iz ratnih devedesetih Srbija je ušla u eru masovne rasprodaje društvene svojine, divlje privatizacije i ubrzanog uvođenja neoliberalnih mera, koje pre svega vode računa o interesima vladajuće klase kapitalista i političara, a ne radnog naroda. Dok su nam razne garniture političara obećavale kako je vreme opšteg prosperiteta iza ćoška, promena vlasti 2012. je pokazala da u kapitalizmu svaka vlast brine isključivo o interesima sebe i svojih gazdi, a ne radničke klase.
Tokom poslednjih 25 godina, javni dug Srbije je nastavio vrtoglavo da se uvećava, dok su političari bestidno nastavljali da vrte staru revizionističku priču kako nas je “Tito uvalio u kredite” i da je tu koren naše ekonomske bede, a zapravo je najmasovnija narodna pljačka i redistribucija kapitala nastala od 2000. godine pa nadalje. Prvo su nas pljačkali DOS i njegovi derivati, a zatim aktuelna politička mafija SNS, uspostavljajući daleko efikasniji sistem ekstrakcije viška vrednosti i osiromašenja radničke klase u odnosu na Miloševićev režim devedesetih, koji je bio izolovan od međunarodnog kapitala pa je imao ograničene mogućnosti pljačke.
Ono što je Milošević započeo prvim Zakonom o privatizaciji zvanim Zakon o svojinskoj transformaciji (1997), post-petooktobarske vlasti su nastavile novim privatizacionim zakonima, kao i usvajanjem novih Zakona o radu koji su sistematski uništili prava radnika. U takvoj klimi, srpske vlasti su 25 godina nastavile da se zadužuju kod banaka i stranih vlada više nego ikada pre u istoriji. Ukupan spoljni dug Jugoslavije je u vreme smrti Josipa Broza Tita 1980. godine iznosio oko 15,9 do 18,9 milijardi američkih dolara, dok je današnji javni dug samo Srbije, više nego dvostruko veći.
A ko te dugove otplaćuje? Naravno radnička klasa kroz sve veće ekonomske namete, porast cena svih namirnica, poreza i komunalnih troškova.
Zaduživanje je jedan od ključnih elemenata kapitalističke ekonomije, putem kojeg se državne vlasti zadužuju kod banaka, investicionih fondova, kao i vlada drugih država. Dug koji ovim putem nastaje se naziva “javni dug” i predstavlja ukupan iznos zaduženja države koji se koristi za finansiranje budžetskog deficita i kapitalnih investicija. Jednostavnije rečeno, zaduživanje je ključni motor kapitalizma koji omogućava premošćivanje vremenskih razlika između kapitala kojim se trenutno raspolaže i kapitala koji je potreban za investicije.
Države uzimaju kredite kako bi odmah raspolagale novčanim sredstvima za određene projekte i popunjavale budžetske rupe, a zauzvrat institucije poput Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Evropske centralne banke (ECB) i drugih kreditora postavljaju uslove za isplaćivanje tih dugova. Ceo ekonomski sistem zaduživanja u kapitalizmu je osmišljen tako da podrži eksponencijalni rast kapitalističke privrede putem duga u situacijama u kojima određeni akter, u ovom slučaju države, nemaju dovoljno novčanih sredstava na raspolaganju.
Osnovni elementi servisiranja dugova su kreditne rate i kamatne stope, na osnovu kojih i kreditori i dužnici prave finansijske planove koji često stvaraju odnose ekonomske zavisnosti različitih elemenata privrede u zemlji, kao i međuzavisnosti različitih država. U kapitalističkom sistemu, one zemlje koje su na poluperiferiji kao što je Srbija, direktno zavise od kreditnog zaduživanja i servisiranja dugova. Ako se dugovi redovno otplaćuju, vlast može još više da se zadužuje, stvarajući privid ekonomskog prosperiteta kroz brojne državne projekte i državno-privatna partnerstva.
Tako, izgradnjom novih autoputeva, otvaranjem fabrika uglavnom stranih investitora, kao i finansiranjem masovnih projekata poput EXPO 2027 vlast stvara utisak o prosperitetnoj ekonomiji, dok se taj navodni prosperitet ni po kojem merilu ne preliva na radničku klasu. Zapravo, iako se zaduživanjem realizuju brojni državni projekti, povećanje minimalca i prosečne zarade u zemlji ostaje daleko iza stope rasta inflacije, pa veće plate zapravo vremenom manje vrede u odnosu na ranije periode.
Ovo znači da iako se država poslednih 25 godina sve više zadužuje, radnička klasa postaje sve siromašnija. Simulira se privredni rast finansiran kreditima a ne stvarnim razvojem privrede, koja je uglavnom zasnovana na stranim investicijama čiji vlasnici kapital iznose iz zemlje i zarada zapravo ni ne ulazi u domaći ekonomski sistem. Na taj način naše društvo služi za ekstrakciju viška vrednosti stranim kapitalistima koji čine dobar deo privrede budući da su post-petooktobarske vlasti rasprodale skoro sve što su mogle stranom kapitalu.
Domaći kapitalisti naravno nisu ništa bolji i takođe imaju značajnu ulogu u krađi viška vrednosti, međutim ovde pominjemo strani kapital kako bismo ilustrovali proces ekstrakcije profita iz Srbije, što na kraju znači da masovno zaduživanje vlasti kod stranih vlada i banaka zapravo igra ključnu ulogu u bogaćenju stranih gazdi lokalne političke mafije. Ovako se odvija moderni ekonomski kolonijalizam pod kojim se nalazi radnička klasa Srbije, a kredite koje vlast neprestano podiže na kraju plaćaju radnici i radnice a ne ti isti političari.
Za razliku od perioda socijalističke Jugoslavije kada je država koristila međunarodne kredite uglavnom kako bi industrijalizovala zemlju i izgradila privredu, u neoliberalnom kapitalizmu zaduživanje države u krajnjoj liniji puni džepove kapitalista i političara, dok radnička klasa tavori u bedi, sa platama koje kako vreme prolazi, sve manje vrede.
Kao anarhisti ne smatramo da je društvo SFRJ bilo ikakav ideal kome treba težiti. Mi smo protivnici svake vrste autoritarnog, hijerarhijskog društvenog uređenja i zalažemo se za slobodarski komunizam kao društvo jednakih u kojem zajednica organizuje privredu u interesu zadovoljenja potreba celokupnog radnog naroda.
Ipak, odbijamo da ćutimo i gledamo kako istorijski revizionizam uzima maha, dok upravo predstavnici ove vlasti koja je zadužila radni narod Srbije kao niko do sada, propagiraju kafanske, desničarske mitove o tome kako se u Jugoslaviji “živelo na kredit.” Iako u Jugoslaviji nije bio slobodarski komunizam već socijalizam, ipak je ekonomija više nego danas bila naklonjena radnicima, koji su imali bolja radna prava, bili stambeno obezbeđeni i imali veću moć odlučivanja. Bolnice, škole, naselja i infrastruktura, kao na primer vodovodna mreža izgrađena za vreme Jugoslavije i dan danas koristi narodu iako je mahom ostavljena da propada.
Ekonomski sistem neoliberalnog kapitalizma nikada neće imati za cilj zadovoljenje potreba radničke klase i važno je da znamo kako on zapravo funkcioniše, da bismo razumeli zašto nam je potrebna alternativa. Ako znamo kako i zašto se država zadužuje, razumećemo da privredni rast u kapitalizmu nema nikakve veze sa unapređenjem položaja radnog naroda.
Zato nam je potrebno masovno umrežavanje radnika i radnica kako bismo primorali državu da umesto u besmislene multimilijarderske projekte kao što je EXPO 2027, ulaže sredstva tamo gde je radničkoj klasi zaista potrebno. To ne možemo da postignemo peticijama i simboličnim protestima, već organizovanjem radnica i radnika u borbene sindikate na radnim mestima, kao i osnivanjem direktnodemokratskih kolektiva i zborova u lokalnim zajednicama, fokusirajući se na borbu protiv same osnove kapitalističkog sistema a ne na prosto menjanje jedne garniture političara nekom drugom.
