Okupacija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske nakon 1878. godine pruža nam jasan uvid u metode imperijalističke (kolonijalističke) intervencije, ali i načine borbe protiv istih. Tada je Beč, služeći se metodama dobronamerne civilizatorske misije (Kulturauftrag), pokušavao da integriše Balkan u svoju sferu akumulacije kapitala. Uspostavljanje hegemonije kapitala i kolonijalnog narativa naišlo je na suprotstavljanje od strane pokreta Mlada Bosna, a kulminiralo je ubistvom Franca Ferdinanda, prestolonaslednika carstva, 28. juna 1914. godine.
Materijalna pozadina i ideološki okviri austrougarske vladavine
Kao što to biva kod kolonizatora, i vladavinu Austrougarske u Bosni karakterisala je duboka kontradikcija između ideološke retorike i materijalne realnosti. Habzburško carstvo dičilo se slikom brze modernizacije: podizali su zdanja neorenesansne arhitekture, proširivali mrežu pošte, postavljali prugu i razvijali industriju.
Međutim, iza ove fasade progresa krio se specifičan ideološki aparat i klasičan program kolonijalne ekstrakcije. U diskursu Beča, Bosna je posmatrana kroz kolonijalnu i orijentalističku prizmu kao prostor koji je „polurazvijen, polukolonijalan, polucivilizovan i poluorijentalan“. Karakteristično obeležje ovog narativa bilo je poistovećivanje stepena ekonomskog i industrijskog razvoja zemlje sa stepenom njenog navodnog kulturnog razvitka.
Unutar ovog okvira kulturnog evolucionizma (Kulturevolutionismus), „kultura“ i „civilizacija“ merene su isključivo ekonomskim merilima: ekonomski napredak je automatski značio kulturni napredak, dok se ekonomska zaostalost izjednačavala sa kulturnom i civilizacijskom zaostalošću. Ovde se naravno pod „ekonomskim” podrazumeva bogatstvo buržoazije, odnosno koliko su razvijeni ili ne mehanizmi sticanja profita.
Klasičan primer ovakvog evolucionističkog razmišljanja o kulturi čine upravo tekstovi iz oblasti građevinarstva, te zvanični izveštaji o stanju puteva i izgradnji železnica. U uvodu svoje knjige o građevinarstvu u Bosni i Hercegovini iz 1887. godine (koju će list Bosnische Post 1888. godine objaviti u nastavcima), Edmund Stiks eksplicitno izjavljuje:
„Ovo tužno stanje, za koje se jedva moglo zamisliti da može postojati tako blizu granica civilizovane Evrope, izmenilo se okupacijom ovih zemalja od strane austrougarske monarhije. Od tog trenutka se zemlja otvorila za kulturna dostignuća; moć Austrougarske je obema zemljama ponovo donela dugo željeni spokoj, pravednost i red u upravi, i na toj osnovi svake uređene države, podržano prirodnim bogatstvom zemlje i dobrim ustrojstvom naroda, moglo je neumornom trudu austrougarske uprave uspeti da već u relativno kratkom vremenskom razdoblju pretvori zemlju u provinciju u usponu. Ovaj napredak je u najtešnjoj uzajamnoj vezi sa dostignućima u izgradnji, koja ga najbolje i manifestuju.“
Na ovom primeru jasno vidimo kako se čisti teritorijalni i geopolitički interesi jedne imperije ideološki predstavljaju kao „neumorni dobrotvorni trud“ austrougarske uprave s ciljem da se izmeni „tužno stanje“ u Bosni i vrati red.
Ipak, stvarni način da se ovaj progres finansira i održava bio je potpuno suprotan Stiksovim hvalospevima. Kako bi održali političku stabilnost i osigurali lojalnost lokalne begovske elite, kolonizatori su doneli svesnu odluku da ne ukidaju osmanski polufeudalni poljoprivredni sistem. Kmetovi su ostali pravno i činjenično potčinjeni i gurnuti u duboko siromaštvo, snoseći pri tome celokupan teret carskih poreza.
Sa druge strane, železnička pruga koja je slavljena kao vrhunski izraz kulture i progresa nije postavljena zarad poboljšanja uslova života lokalne zajednice i razvoja njene ekonomije. Ona je primarno služila kao logistički alat za ekstrakciju drveta, uglja i mineralnog bogatstva sa periferije direktno u industrijske centre carstva.
Kultura u službi hegemonije: Kalajev režim
Kako bi proizvela podršku, ili barem pasivno prihvatanje ovakve ekstrakcije, administracija carstva sa Benjaminom Kalajem na čelu je intenzivno instrumentalizovala i finansirala kulturu. Među kulturnim projektima posebno se isticao časopis Nada, pokrenut 1895. godine. Časopis je zapošljavao lokalne intelektualce, pružajući im društveni ugled i dobrostojeći status, a zauzvrat je očekivao rad unutar unapred zadatih ideoloških okvira.
Fokusirajući se na nauku, zabavu i umetnost, ovaj list je slao poruke lokalnoj populaciji o tome kako je nazadna i previše primitivna da bi mogla sama da vlada. Civilizatorska misija je tako služila kao narativ koji treba da ubedi potlačene da im je neophodna „čvrsta ruka Beča“ koja će ih izvesti iz nazadnosti i dovesti im progres.
Mlada Bosna i borba protiv kolonijalista
Članovi Mlade Bosne, koju su činili deca seljaka, radikalizovani studenti i radnici, bili su upravo ona ciljna grupa koju je carstvo trebalo ili da kooptira i pretvori u svoje poslušne činovnike, ili da ih zadrži u poziciji eksploatisane radne snage koja doprinosi ekstrakciji resursa. Umesto da budu pasivni objekti ove politike, oni su razvili revolucionarnu svest koja je spojila antikolonijalnijalizam sa radikalnim agrarnim socijalizmom i anarhističkom mišlju.
Čitajući teorije Kropotkina i Svetozara Markovića, mladobosanci su razumeli vezu između ideološke represije i ekstrakcije resursa koja leži iza nje, odnosno šta se zapravo nalazi iza „civilizatorske misije“, te da su kulturni projekti i infrastrukturni radovi samo paravani za imperijalno prisvajanje njihove zemlje i rada. Takođe su znali da se sa okupatorima ne može pregovarati, niti je moguće koristiti legalne kanale koje je samo carstvo postavilo da bi se postiglo oslobođenje. Bilo je iluzorno očekivati da kroz institucije ubede carstvo da se dobrovoljno odrekne zemlje koju je okupiralo.
Zbog toga su se odlučili za organizovanje i oružanu pobunu. Gavrilo Princip i njegovi drugovi svesno su iskoračili iz okvira onoga što je imperija ispostavila kao „civilizovano“ i prihvatljivo. Atentatom na Franca Ferdinanda, oni su prekinuli privid kolonijalne harmonije i radikalnim činom pokazali na koji način se ustaje za slobodu, protiv kolonizatora.
