Autor: Fédération Anarchiste (FA) Marseille – Grupa Oaï

FA: Zdravo svima, javljam se uživo sa Kongresa IFA u Atini, zajedno sa drugovima i drugaricama iz Srbije. Razgovaraćemo o njihovoj organizaciji “Klasnoj solidarnosti”, sestrinskoj organizaciji pozvanoj na Kongres IFA, koja je izrazila nameru da se pridruži internacionali. Za početak, možete li da predstavite svoju organizaciju?

KS: Hvala na ovoj prilici. Za početak, nekoliko kratkih napomena o istoriji naše organizacije. Klasna solidarnost je osnovana pre deset godina. To je prva i, do danas, jedina anarhistička politička organizacija iz Srbije. Radimo na tome da se širimo i osnujemo lokalne grupe u drugim gradovima u Srbiji, kako bismo stvorili prvu anarhističku federaciju u Srbiji. Uključeni smo u brojne borbe. Srbija je jedna od postsocijalističkih zemalja koje prolaze kroz divlju tranziciju u kapitalizam, uz privatizacije koje su opustošile radničku klasu. Stotine hiljada ljudi izgubile su posao i zdravlje, a mnogi su izgubili i živote.

Mi stojimo na čvrstim antiimperijalističkim i antikapitalističkim pozicijama. Protivljenje NATO-u jedan je od ključnih elemenata naših aktivnosti. Naše društvo je iskusilo imperijalističko bombardovanje NATO-a. Imao sam sedam godina kada su bombardovali Beograd. Imamo sećanja koja većina ljudi u Evropi danas vidi samo na snimcima ratova u Zapadnoj Aziji: igraš se napolju u parku, odjednom se začuju sirene za vazdušnu opasnost i trčiš u sklonište da se sakriješ. 

Kako bismo obeležili godišnjicu NATO bombardovanja, okačili smo transparent na mostu iznad auto-puta, vidljiv hiljadama automobila. Neki naši članovi su osnivači i aktivni učesnici pokreta solidarnosti sa narodom Palestine u Srbiji, kao i osnivači Antifašista Beograda, osnovanih pre šest godina sa ciljem da se suprotstave rastu fašizma, ali i da šire ideje antifašizma i učine ih prijemčivijim mlađim generacijama.

Mnogi naši drugovi i drugarice bili su među osnivačima horizontalnih studentskih struktura, fakultetskih blokada, kao i pokretaprotiv prinudnih iseljenja. Bilo je na desetine uspešnih odbrana porodica kojima je pretilo izbacivanje iz doma. Tu je i inicijativa Solidarne kuhinje: tri puta nedeljno, samoupravno i samofinansirano. 

Mnogi ljudi koji nisu politizovani, obični ljudi, zapravo rade veoma anarhističke stvari: učestvuju u horizontalnim organizacijama zasnovanim na uzajamnoj pomoći, koje ne sarađuju sa institucijama, državom, političkim partijama ili NVO sektorom.

Što se tiče studentskih inicijativa, mnogi anarhisti su učestvovali u pokretima 2006, 2009, 2011. i 2014. godine. U Srbiji postoji Studentski parlament, koji bi trebalo da organizuje studentski život, ali je u stvarnosti institucija koja ne služi ničemu osim regrutovanju budućih političara. Tokom poslednje dve decenije, naročito na Filozofskom fakultetu u Beogradu, postojale su brojne blokade i studentski plenumi. 

Oni su anarhistički po svojim praksama: svako ima pravo da govori i da glasa. Zabranjeno je govoriti u ime svoje političke organizacije. Blokada je takođe direktna akcija. To je nešto što je uticalo na strukturu studentskog pokreta koji se pojavio 2024. godine.

FA: Hvala, drugovi i drugarice. Da li bi studentski drugovi i drugarice, koji od 2024. Učestvuju u studentskim i uličnim pobunama, mogli da podele sa nama svoja iskustva iz ove borbe, svoje prakse samoorganizovanja, ali i strukture kapitalističkog društva koje im se opiru? (FA je u novembru objavila izjavu solidarnosti, koju je prevela IFA.)

KS: Te blokade i okupacije univerziteta, koje su trajale skoro godinu dana, bile su jedan od najvećih horizontalnih pokreta u Srbiji. Ali zašto? Mislim da je odgovor u njegovim metodama organizovanja i donošenja odluka. Od samog početka pokreta to su bili direktno-demokratski. Inspirisalo nas je iskustvo studentske blokade i kasnije knjige „Blokadna Kuharica“ u o blokadi Filozofskog fakulteta u Zagrebu 2009. godine. Deljene su knjige i leci.

U novembru 2024. godine, ljudi su se pobunili protiv državnog ubistva nakon smrti 16 ljudi u padu nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Obično, kada se dogode državni zločini, NVO i opozicione partije kooptiraju borbu i ljudi nisu motivisani da učestvuju. Ali ovoga puta pokret je zaista bio masovan. Kao anarhisti, ne vidimo svoju ulogu u tome da vodimo pokret, već da sa ljudima razgovaramo o tome koje su strategije najbolje. Verujemo da će se ljudi sami osloboditi. Praksa će promeniti njihovu svest.

Nažalost, anarhisti nisu bili dovoljno organizovani da budu prisutni na svim univerzitetima, pa je dominantna ideologija prevladala. Opozicioni političari i oportunističke NVO kooptirali su studentske zahteve i usmerili ih ka pozivu na parlamentarne izbore. Ipak, postoje protivrečnosti koje treba naglasiti: Ti zborovi i plenumi pozivaju na izbore i zahtevaju vladavinu prava, dok se sami organizuju na anarhistički način.

Pozitivni i progresivni delovi pokreta i dalje postoje. Na primer, nakon što su studenti pozvali ljude koji nisu studenti da se organizuju na isti način, kroz zborove u svojim naseljima, ti zborovi su opstali i danas. Oni nose najprogresivnije akcije. Na primer, sukobe sa policijom. 

Ljudi su oduvek mrzeli policiju, ali su ranije govorili da moramo biti mirni. Nakon policijskog nasilja, ti ljudi su shvatili da policija nije naš prijatelj i da je jedini put sukob sa policijom. Zborovi su organizovali i proteste protiv džentrifikacije, protiv ogromnih razvojnih projekata vlasti, poput plana da se na mestu jednog od najvećih gradskih parkova izgradi akvarijum. Održana je i zajednička antifašistička demonstracija u organizaciji zborova, sa studentima.

KS: Svedočim studentskim pokretima već deset godina. Pre deset godina to je bio samo Filozofski fakultet a sada je to čitav univerzitet. Tada smo protestovali protiv privatizacije univerziteta, zahtevi su bili socijalni i antikapitalistički, usmereni na to da obrazovanje bude dostupno radničkoj klasi. 

Sada su ove okupacije motivisane političkom situacijom u zemlji i podržavaju ih svi građani. Naravno, zahtevi su liberalni. Ali šta možemo da očekujemo u svetu u kojem je neoliberalno mišljenje toliko dominantno? Normalno je da ljudi veruju da će poboljšati svoje živote koristeći alate sistema koji poznaju. Ipak, mislim da praksa blokada menja svest. To je proces. Ne možemo pobediti danas, ali to je proces koji će nas voditi u pravom smeru.

FA: Hvala vam na ovim informacijama, drugovi i drugarice. Na kraju, u vezi sa vašim prisustvom na Kongresu IFA: kako se ovde osećate? Kakve su vaše anarhističke perspektive u pogledu pristupanja IFA?

KS: Najpre, kratka istorija koja je dovela do toga gde smo danas. Ovo je rezultat naše saradnje sa APO (Anarhistička politička organizacija), grčkom federacijom u IFA-i, koja je domaćin kongresa. Već smo sarađivali sa njima u brojnim prilikama, a izdvojili bismo dva važna događaja uživo, na koja su naši drugovi i drugarica bili pozvani kao gosti. Prvi je bio prošlog leta ovde u Atini, na festivalu APO. Drugi je bio u oktobru u Solunu, na slobodarskom festivalu koji je takođe organizovao APO. Na oba festivala  smo učestvovali na sesiji na kojoj smo govorili o ulozi anarhista u klasnoj borbi tokom masovne studentske i opštenarodne pobune nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. U kontekstu državnih ubistava u Grčkoj i Srbiji, pronašli smo zajedničku vezu između te dve tragedije.

Što se tiče kongresa, govorim u svoje ime, kao lični utisak, ali sam gotovo siguran da moji drugovi i drugarice dele taj osećaj. Više smo nego počastvovani prilikom da budemo pozvani kao gosti i posmatrači. U uvodnom obraćanju izneli smo našu čvrstu želju da se pridružimo IFA. Razlog za to je naš osnovni princip: internacionalna anarhistička saradnja. Ja se lično osećam ispunjeno na ovakvom mestu, gde su ljudi iz celog sveta, različitih kultura, različitih istorija, različitih etniciteta, različitih rodova i različitih jezika, a ipak svi imamo zajednički cilj: izgradnju novog i boljeg sveta, slobodnog od kapitalističke eksploatacije.

KS: Takođe sam uvek srećan kada upoznam ljude sa kojima delim uverenja. Mislim da je to zaista važno. Pre svega zato što upravo to rade kapitalisti i oni na vlasti: oni sarađuju jedni sa drugima protiv nas. I mi moramo da radimo isto. Ne možemo promeniti svet ako se ne povezujemo internacionalno. Zapravo se osećam veoma emotivno. 

Zato što se, kao anarhista, ponekad osećam kao utopista, kao neko ko se bori za nešto nemoguće. Ali kada sretnem ljude iz celog sveta koji stoje na istim pozicijama, koji rade i deluju anarhistički, to me čini motivisanijim i hrabrijim da nastavim. Sada, kada se svet suočava sa ratovima i genocidima, apsolutno je nužno biti internacionalista. Mehanizmi su isti. Moramo deliti svoje strategije i različita iskustva borbe.

FA: Hvala, drugovi i drugarice. Govorim u svoje ime, ali znam da Fédération Anarchiste deli ovo osećanje. Čast je deliti prostor sa vama i graditi vezu sa vama i vašom organizacijom. Dobrodošli ste u Francusku. Da li biste želeli da kažete nekoliko završnih reči?

KS: Merci, drugovi i drugarice, zadovoljstvo je obostrano. Što se slogana tiče, verujem da ga koristite i u Francuskoj: Ko seje bedu, žanje gnev.