Pre dve nedelje u javnost je dospela vest o pravoj višednevnoj golgoti kroz koju su prošle kineska radnica u lozničkoj fabrici auto delova Mint i njena ćerka. Mediji su objavili njeno potresno svedočenje pre nego što će biti uhapšena pred deportacijom u Kinu. U pitanju je svedočenje koje je demaskiralo sve mehanizme kapitalističke eksploatacije koja se odvija u ovoj fabrici i iznelo na videlo podle mahinacije i brutalnu silu države i njenog represivnog aparata – policije.
Osim što su uhapšene, kineska radnica i njena ćerka su na kraju pretrpele i brutalno nasilje u policijskoj stanici Loznice, a pomoć nisu dobile ni od onih institucija i funkcija države koje bi u teoriji trebalo da budu na njihovoj strani: advokata i prevoditeljke. Štaviše, oni su bili ili nemi posmatrači zlostavljanja, ili u advokatovom slučaju i direktni saučesnici u iživljavanju nad ovim nemoćnim, zatočenim ženama.
Naime, neimenovana kineska radnica „Minta“ uhapšena je zbog toga što nije napustila Srbiju po isteku turističke vize. Ona je na ovoj istoj vizi, skoro godinu i po dana, radila u fabrici kao strana državljanka – bez radne dozvole. Budući da joj gazda nije rešio pitanje radne dozvole i vize, ona je poput svih ostalih njenih kineskih kolega morala da napušta teritoriju Srbije i ponovo se vrati na granični prelaz, koji se inače nalazi tik pored fabrike!
Kineska firma je za ovu proceduru spremila detaljno uputstvo svojim radnicima u kojima se savetuje povremeno potkupljivanje graničara koji uglavnom okreću glavu na drugu stranu, „jer ta praksa pomaže lokalnoj ekonomiji“, navedeno je u upustvu.
Ova ćutnja je razumljiva upravo zbog toga što su navedene državne (kapitalističke) institucije direktni saučesnici u izrabljivanju radnica i radnika, što ovaj slučaj nedvosmisleno i prikazuje. Radni uslovi u lozničkoj fabrici su nehumani: „počev od dana kada smo stigli, radili smo neprekidno 16 meseci, po 12 sati dnevno, bez dana odmora u naizmeničnim dnevnim i noćnim smenama od po 12 sati, bez ikakvih beneficija i zaštite“, priča kineska radnica.
Ona navodi da je na poslu doživela i napad kolege koji ju je tukao pesnicima i naneo joj povrede zbog kojih nije radila dve nedelje. Kada je posle toga otišla da se požali kineskom menadžeru i zatraži plaćeno odsustvo, radnik obezbeđenja ju je ošamario i oterao. Kada je u očaju ova radnica podelila svoje iskustvo na društvenim mrežama, jer više nije imala kud, na vrata joj je zakucala srpska policija. Dobila je novčanu kaznu za prekoračenje boravka, a pošto istu nije mogla da plati, provela je više od 5 nedelja u zatvoru!
Nakon ovoga, kineska radnica je neustrašivo nastavila svoju borbu protiv gazdi i države kačeći objave na društvene mreže u kojima ukazuje na mahinacije u fabrici. Ipak, kao kaznu države za svoju kontinuiranu neposlušnost, dobila je rešenje o deportaciji. Zna da ju je zbog uzbunjivanja kineski menadžment prijavio policiji kako bi je zastrašili i ućutkali. Nedelju dana nakon ovoga, deportovana je iz Srbije u Bosnu i zabranjen joj je ulazak na godinu dana.
Ono što se desilo neposredno uoči njenog proterivanja jeste jezivo iskustvo koje je njoj i njenoj ćerki priredio državni represivni aparat u sprezi sa advokatom i upravom Minta. Po prijavi njenog advokata stigla su tri pripadnika policije koja su ih grubo ugurala u kola i odvezla u policijsku stanicu u Loznici.
Tamo za njih nastaje pakao u kome njenu ćerku, koja je došla iz Kine da pomogne majci, zbog samo dana prekoračenja boravka (istog onog boravka koji se svakodnevno toleriše na graničnom prelazu da bi kapitalisti izvlačili višak vrednosti eksploatacijom radnica i radnika), obaraju na pod i nemilosrdno tuku. Nakon svega su je razdvojili od majke i deportovali na granicu sa Bosnom. Razlog: nije htela da potpiše uručeno rešenje.
Preostali policajci u lozničkoj stanici nastavili su da se iživljavaju nad kineskom radnicom, pa se tokom audio snimka načinjenog telefonom čuje šef stanice koji radnici preti da ne govori: „bolje da ćutiš, da ne bi dobila šamarčinu, kravetino jedna!“ Čak je i gurnuta o zid gde je udarila glavom. Zahtevi za advokatom preko kineske ambasade su ignorisani, a šef stanice je insistirao na momentalnom potpisivanju rešenja. Prevoditeljka je sve vreme bila prisutna u stanici i ćutala, da bi se nakon svega srdačno ispozdravljala i izgrlila sa pripadnicima policije.
„U tom trenutku sam shvatila da deluju kao organizovana grupa koja nas pokušava slomiti, ostavljajući nas bez ikakvog izlaza. Policija, advokat, prevoditeljka i sudija su zaštitni kišobran za kinesko rukovodstvo u Mintu. Ja ću ih razotkriti i prijaviti svu tamu koju predstavljaju“, poručuje ova nepokolebljiva proleterka. To će raditi iz Bosne, zajedno sa ćerkom sa kojom se ponovo spojila nakon duge dve nedelje. U Srbiju im je ulazak zabranjen najmanje godinu dana.
Iako je iskustvo dve kineskinje jeziv pokazatelj klasne borbe koja se odvija svakodnevno, ne bi trebalo dozvoliti da nam se to servira kao izuzetak koji odudara od pravila. Dobro znamo da je ovakav slučaj samo kap u moru sistemske kapitalističke eksploatacije. Pošto je problem sistemski – on iziskuje i sistemsko rešenje.
Ipak, iz ovog potresnog svedočenja u prilici smo da vidimo na delu ogoljenu silu države koja sprovodi višestruko nasilje nad radnicama, udarajući im na dostojanstvo, slobodu kretanja, i na kraju krajeva – fizički integritet njihovih tela. Osim toga, jasno se ispoljava i direktna sprega države sa rukovodstvom kineske fabrike na štetu radnika.
Podsetili bismo na to da su nasilni incidenti i slučajevi iz kineskih fabrika koji de fakto predstavljaju trgovinu ljudima bili prijavljivaini i ranije, poput slučaja vijetnamskih radnika u fabrici Linglong u Zrenjaninu iz 2021. Najskorije, pre tri meseca je na internetu isplivao snimak sa sigurnosnih kamera fabrike Linglong u kome se vidi šef kako nasrće na radnika iz Srbije i udara ga pesnicama i šipkom.
U poslednje vreme u atmosferi kampizma postalo je uobičajeno da se svaki pokušaj ukazivanja na torturu, dvostruko prinudnu eksploataciju radnica i radnika i nehumane uslove za rad u kineskim kompanijama, predstavlja kao nekakvo lobiranje za Ameriku i EU, odnosno Zapadni kapital. Razumljivo je kada ove optužbe dolaze od nacionalista, koji svesno ili nesvesno reprodukuju hijerarhiju svoje ideologije kroz lične i profesionalne sfere života.
Ono što iznenađuje i razočarava istovremeno jeste kada se ovi argumenti potegnu od strane ljudi koji se samorazumeju kao nekakvi progresivni „levičari“, pa makar i kao levi nacionalisti (što je oksimoron jer je svaki nacionalizam reakcionaran u praksi), a sasvim sigurno kao navodno slobodarski nastrojeni subjekti. Po ovoj logici, treba zažmuriti i ostati nem na žrtve radničke klase kada protiv nje vodi rat njena vladajuća klasa, koja je nominalno suprotstavljena NATO imperijalizmu.
Ovakvo postavljanje samo doprinosi održanju statusa kvo u kojem vladajuća klasa daje sebi za pravo da nas maltretira, izrabljuje, a kad se usudimo da dignemo glavu, na nas pušta svoje pse i zatvara nas i bije. Poslušnost i pasivnost se predstavljaju kao nešto nužno i poželjno, makar samo dok tas na geopolitičkoj vagi sveta ne prevagne na stranu „nas“ i „naših“. Međutim nikakva vladajuća klasa Kine, Srbije ili koje god države nije „naša“, jer smo mi radnici i radnice a ne kapitalisti i političari.
Klasna solidarnost odbacuje mogućnost kompromisa sa vladajućom klasom ma kojih vera i nacija – a svako ko pomišlja, pa čak mu i deluje kao da je tako nešto moguće – običan je klasni izdajnik i ljubitelj kapitalističkih čizama. Solidarišemo se sa kineskom radnicom i njenom ćerkom, ali i sa svim pripadnicima radničke klase – od lokala pa širom sveta – koji na svojim plećima nose slavnu radničku borbu za bolji svet i društvo u kojem će biti iskorenjena svaka prinuda čoveka nad čovekom.
