Globalno zagrevanje i klasna borba su usko povezani, iako liberalni ekološki pokret koji dominira svetskim diskursom borbe protiv klimatskih promena to potpuno ignoriše. To ignorisanje je dobro osmišljeno, budući da je liberalni ekološki pokret širom sveta sačinjen od nevladinih organizacija (NVO), koje su velikom većinom finansirane od raznih kapitalističkih fondova.
U NVO sektoru, onaj ko daje finansije ujedno kontroliše i rad NVO. Zato je logično da neki ekološki NVO koji finansira recimo Džordž Soroš, jedan od vodećih kapitalističkih “filantropa” i antikomunističkih finansijera današnjice, zapravo ne problematizuje ulogu kapitalizma u ekološkoj krizi globalnog zagrevanja. Baš suprotno, ekološke NVO se fokusiraju na kozmetičke promene funkcionisanja privrede, kao i lične doprinose pojedinaca, umesto na strukturalne promene sistema koje mogu zaista do spreče dalju eskalaciju globalnog zagrevanja.
Posledično, dobar deo svetskog ekološkog pokreta se bavi raznim inicijativama pozivanja korporacija na “ekološki odgovorno poslovanje” ili urgiranje da pojedinci smanje svoj lični ugljenični otisak (carbon footprint). Ove inicijative naizgled mogu delovati vrlo smisleno i ispravno. Međutim, one mistifikuju i maskiraju stvarne uzroke klimatskih promena i globalnog zagrevanja.
Naravno da je ekološki smislenije voziti bicikl umesto automobila jer ne zagađujemo okolinu, ali ako jedna, sto, ili hiljadu porodica zameni automobil biciklom, to će i dalje biti manje nego kap u moru zagađenja, u odnosu na to da recimo Nestle kao jedan od najvećih prehrambenih konglomerata smanji emisiju štetnih gasova za određeni procenat.
Pritom, liberalni ekološki pokret u pozivima korporacija na klimatsku odgovornost ne problematizuje njihovo poslovanje kao takvo, dakle kapitalističke odnose proizvodnje i eksploatacije koji su sržni element zagađivačkog poslovanja. Kao rezultat, mnoge kompanije danas praktikuju “greenwashing”, kao poslovnu politiku prilikom koje se izvode performativni činovi podrške smanjenju emisije štetnih gasova.
Tako recimo mnoge kompanije kao deo svojih “društveno odgovornih aktivnosti “ (CSR) sade određeni broj drveća svake godine, učestvuju u pošumljavanju gradskih površina, ili doniraju neka sredstva ekološkim NVO, kako bi pokazali određeni stepen “podrške” klimatskoj kontroli.
U nekim velikim svetskim kompanijama se ide korak dalje pa se prelazi na pakovanja i sirovine koje u proizvodnji imaju manju emisiju štetnih gasova. Međutim, ovi koraci nisu posledica toga što je kompanijama zaista stalo do sprečavanja dalje eskalacije klimatskih promena, već su rezultati pažljivih kalkulacija profitabilnosti. Ne odriču se kompanije zarada, već taktički menjaju određene procese samo ukoliko na drugi način mogu da nadomeste troškove i uvećaju profit.
To što recimo kompanija Apple, kao jedna od najvrednijih korporacija u svetu po tržišnoj kapitalizaciji, planira da navodno postane ugljenično neutralna do 2030. godine, čak i ako se desi, desiće se na štetu radničke klase na periferiji.
I ovde dolazimo do suštine liberalnog ekološkog pokreta i korporativnog greenwashing-a. Čak i te kozmetičke mere na koje pozivaju razne NVO i koje pojedine kompanije prihvataju radi unapređenja sopstvene reputacije u javnosti, dolaze kao posledica brutalne eksploatacije periferije svetskog kapitalističkog sistema od strane centra.
Centar kapitalističke svetske proizvodnje se poslednjih decenija gotovo u potpunosti premestio u jugoistočnu Aziju iz Evrope i SAD-a, stvarajući mogućnost zapadnim kompanijama da u svojim matičnim zemljama glume nekakvu ekološku odgovornost. Za to vreme emisije štetnih gasova i opšte uništenje životne sredine buja u jugoistočnoj Aziji i drugim delovima periferije, dok se zemlje poput Nemačke i Francuske hvale naprednim merama za smanjenje štetnih emisija.
Posledično, iako radni narod na Zapadu takođe snosi posledice ekološke krize, najveće žrtve kapitalističkog greenwashing-a i liberalnog ekološkog pokreta su stotine miliona radnika i radnica u jugoistočnoj Aziji i drugim regionima, koji se najstrašnije truju na svojim radnim mestima, piju zatrovanu vodu i dišu vazduh od kog se masovno dobijaju teške bolesti.
Maskiranje klimatske krize i problema globalnog zagrevanja od strane liberalnog ekološkog pokreta ne samo da ne vodi do trajnog rešenja, već aktivno doprinosi daljoj eroziji života radnog naroda, pre svega na periferiji svetskog kapitalističkog sistema.
Umesto NVO liberalnog ekološkog pokreta, potreban nam je globalni, klasni pristup problemu globalnog zagrevanja. Potrebno nam je da pričamo o tome kako pre svega imperijalistička vladajuća klasa uništava našu planetu i kako vojska SAD-a predstavlja jednog od najvećih zagađivača na svetu, daleko iznad svih pojedinačnih korporacija a čak i mnogih svetskih država.
Umesto apela na ličnu odgovornost pojedinca, potrebna nam je koordinisana, internacionalna direktna akcija radničke klase protiv kapitalističkog sistema.
