Srbiju je proteklih nedelja zahvatio masovni talas požara različitih intenziteta i razmera širom zemlje, paralelno sa toplotnim talasima koji su dnevnu temperaturu podigli daleko iznad proseka za ovo doba godine, uz sušu, koja je vodostaj pojedinih reka i jezera dovela na istorijski minimum. Nalazimo se u jeku jedne od najozbiljnijih ekoloških kriza u novijoj istoriji našeg društva i ne postoji nikakvo ekspresno rešenje za situaciju.
Za ovu situaciju nije kriva nekakva apstraktna igra sudbine ili prosto nesrećni splet okolnosti, kako to uglavnom predstavljaju državne vlasti, fokusirajući se na (često vrlo loše) saniranje posledica, a ne na uzroke požara, suša i toplotnih talasa koji su iz godine u godinu sve gori.
Trenutno se kao društvo suočavamo sa posledicama višedecenijskog kapitalističkog zanemarivanja upozorenja naučnika o opasnostima globalnog zagrevanja, uz jasne istorijske naznake da nijedan deo planete, pa tako ni naše okruženje, neće biti pošteđeno. Zato je važno da ovaj fenomen ne posmatramo u izolaciji, već da ga analiziramo iz regionalne i globalne klasne perspektive.
Kada se decenijama uništava ozonski omotač, emisije štetnih gasova su u konstantnom porastu a svaki apel da se nalazimo na kritičnoj trasi kada je u pitanju globalno zagrevanje i njegove užasne posledice se ismeva i nipodaštava od vlastodržaca i kapitalista, ekološka katastrofa širom sveta postaje logična posledica.
Sve države u našem okruženju se suočavaju sa sličnim, katastrofalnim okolnostima. Dunav je duž većeg dela svog rečnog toka na nivoima istorijskog minimuma, onemogućavajući plovidbu, ugrožavajući živi svet rečnog ekosistema, i dovodeći do energetske krize kada je u pitanju rad hidroelektrana, ali i hlađenje drugih energetskih izvora, poput jedine nuklearne elektrane u Mađarskoj.
Naime, mađarska država je morala da ugasi deo po deo proizvodnje električne energije u nuklearnoj elektrani Paks, a po poslednjim informacijama, ova elektrana radi sa manje od 10% kapaciteta, iako predstavlja jedan od najznačajnijih izvora električne energije u zemlji. U Rumuniji je potpuno ugašena jedna od nuklearnih elektrana zbog nemogućnosti efikasnog hlađenja reaktora vodom iz Dunava. U Srbiji, hidroelektrana Đerdap na Dunavu proizvodi minimum električne energije od 20% kapaciteta, dok Đerdap 2 proizvodi nešto više, oko 30% kapaciteta, takođe ugrožavajući energetsko snabdevanje širom zemlje.
Iako u Srbiji nema masovnih restrikcija električne energije poput mera vanrednog stanja u Mađarskoj, u nekim gradovima se uvode restrikcije vode za piće povezane sa teškim sušama i niskim vodostajem vodenih tokova. U čak 15 opština su uvedene restrikcije vode, a stanovnici Gornjeg Milanovca su nedavno izrazili nezadovoljstvo protestom ispred zgrade Opštine.
Pored krize sa vodostajem reka i jezera koja ugrožava proizvodnju električne energije i snabdevanje vodom za piće, ceo Balkan, ali i dobar deo ostatka Evrope, poput Španije, Francuske i Nemačke je poslednjih mesec dana doslovno u plamenu. U okolnim zemljama takođe bukte požari na više hiljada hektara, a posebno je alarmantno stanje u Mađarskoj, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Grčkoj, kao i u Bosni i Hercegovini.
Požari u različitim delovima Srbije čas bukte a čas se smiruju, zahvaljujući konstantnom radu vatrogasnih službi, ali i masovnom samoorganizovanju radi pomoći dežurnim službama na terenu od strane naroda. U više gradova su od strane studentskih plenuma i narodnih zborova organizovane masovne akcije solidarnosti sa vatrogascima i spasiocima. Niški, beogradski i požarevački studenti su samo neki od onih koji su organizovali prikupljanje i dostavu pomoći.
Vatrena stihija širom Evrope je posledica dugogodišnje kapitalističke politike zanemarivanja znakova upozorenja naučne zajednice, ali i same prirode koja decenijama pokazuje jasnu tendenciju erozije životnih uslova usko povezanih sa globalnim zagrevanjem. Dok najuticajniji kapitalistički lobiji poput naftnih kompanija ulažu milione u kontrapropagandu radi diskreditacije svake priče o opasnostima globalnog zagrevanja, radnička klasa poslednjih godina sve više oseća na sopstvenoj koži posledice uništavanja planete.
Od posledica zdravstvenih komplikacija povezanih sa toplotnim udarima umire desetine hiljada ljudi godišnje sa sve većom tendencijom rasta, a posebno su ugroženi stariji ljudi na koje temperaturni šok izuzetno teško deluje. Samo u zapadnoj Evropi je ovog leta oko 25,000 ljudi umrlo od toplotnih udara, što slikovito ilustruje kako imperijalističkoj vladajućoj klasi iz te iste Evrope naravno nije nimalo stalo do sopstvene radničke klase.
Nisu bogataši ti koji masovno umiru od toplotnih udara zaštićeni u svojim preskupim vilama od spoljnog sveta. Radni narod je taj koji umire zbog posledica bahatosti ultra bogatih, kojima nikada nije dosta para i koji će pre uložiti novac da nas ubede kako globalno zagrevanje ne postoji da bi se još bogatili, nego što bi spasili nekoga od sigurne smrti.
Takođe, ako pogledamo ko su ljudi koji se direktno bore protiv požara širom vatrom zahvaćenih područja, to su naravno pripadnici radničke klase a ne buržuji koji sede po gradskim upravama, parlamentima, ili u klimatizovanim kancelarijama svojih privatnih firmi. Radnička klasa je ta koja u vatrogasnim i spasilačkim službama rizikuje svoje živote kako bi sprečila dalju eskalaciju posledica nemara vladajuće, kapitalističke klase, koja je zaslužna za to što nam je planeta uništena i što se leto pretvara u period vatrenih stihija, suše i neizdrživih temperatura.
Ako se setimo da je država u osnovi servis za ispunjenje interesa vladajuće klase, ne treba da nas čudi i da je odgovor države na ekološku krizu ograničen na reagovanje hitnih službi. Ne može vlast Srbije ili nekolicine susednih zemalja da stane na put globalnom zagrevanju i da se suprotstavi finansijskim interesima globalne kapitalističke elite.
Za to je potrebna kolektivna akcija svih država sveta, a pogotovo onih koje su najviše odgovorne za zagađivanje prirode, poput SAD-a, Evropske Unije, Kine, Indije, Rusije i Brazila. Ove države su odgovorne za više od 60% svetske emisije gasova sa efektom staklene bašte, dok jedino Kina ima donekle strukturisan ali nedovoljan plan za smanjenje emisije štetnih gasova. U isto vreme se SAD povlači iz Pariskog sporazuma za ograničenje rasta globalnog zagrevanja, iako je američka vojska jedan od najvećih pojedinačnih zagađivača planete.
Leto 2026. je samo još jedan pokazatelj da globalno zagrevanje dovodi do katastrofalnih ekoloških posledica na globalnom planu. Setimo se nezapamćenih požara u amazonskoj prašumi pre koju godinu. Sada su slični požari postala realnost i u Evropi, pokazujući da nijedan deo planete neće biti pošteđen od višedecenijskog uništavanja planetarnog ekološkog balansa.
Mi ne možemo da preokrenemo štetu koju su kapitalisti već naneli planeti svojom neobuzdanom glađu za beskonačnim profitom. Međutim, ono što možemo je da kroz masovni, internacionalni, samoorganizovani pritisak radničke klase dovedemo do toga da političari i kapitalisti stanu sa uništavanjem naše planete.
Ovo naravno ne možemo da postignemo preko noći i trebaće nam godine povezivanja i rada da bismo uopšte došli do trenutka kada imamo dovoljno jake slobodarske pokrete da u različitim delovima sveta vršimo efikasan pritisak na državu i kapital. Ali, ako ne počnemo sa organizovanjem, upoznavanjem i umrežavanjem sada, za nekoliko godina će biti prekasno da spasimo našu planetu koja već uveliko gori u reakciji na nekontrolisano divljanje mrtvog kapitala
Pitanje globalnog zagrevanja nije neka nebitna tema za liberalnu srednju klasu, već je od suštinske, životne važnosti za budućnost radnog naroda planete Zemlje.
