Država po ko zna koji put menja Zakon o policiji uvodeći još represivnije mere. Do sada, policija je mogla da zabrani kretanje i okupljanje na određenim mestima do 15 dana sa mogućnošću produžavanja u slučaju širenja zaraznih bolesti. Ipak, oni bi da tu tačku prošire i na remećenje javnog reda i mira u većem obimu. To u praksi znači da policija ima potpunu slobodu da to proceni i donese odluku sa drastično otežanom mogućnošću da se ljudi žale sudu.
Mi kao anarhisti ne mislimo da su buržoaski sudovi na bilo koji način na strani radničke klase i da bi oni zaista sprečili policijsku represiju, ali davanje potpune moći policiji omogućava im da bez bilo kakve, pa i najmanje sudske prepreke sprovode represiju. Na sudove narod može mnogo lakše stvoriti organizovani pritisak, što je još jedan od razloga zašto sve više ingerencija prebacuju na policiju.
Osim zabrane kretanja, policija će moći mnogo slobodnije da koristi biber sprej – ne samo za pasivnu odbranu kada ih narod potiskuje s ulica, nego bi po novoj promeni zakona mogli da prskaju i ljude koji sede, leže na ulici i pružaju samo pasivan otpor. Naravno, policija je i do sad kršila svaki zakon koji ih ograničava, ali kad im se nešto dozvoli, mnogo će otvorenije i više primenjivati silu pod plaštom proširenih zakonskih prava. Policija nas već bije, prska suzavcem, maltretira i ponižava, a sada će moći još više da se iživljava nad svakim ko se buni protiv samovolje i bahatosti vlasti. Pritom, ne treba gajiti iluzije da bi neka nova vlast povukla ova ovlašćenja policije, već bi ih samo upotrebljavala nad svojim neprijateljima, što u praksi znači protiv radničke klase.
Nije bitno da li policijskom palicom upravlja SNS ili neka druga politička klika na vlasti, bitno je da će policija uvek biti i ostati mehanizam državne represije nad radnim narodom.
Ako se usvoje ove izmene zakona, policija neće morati ni da pismeno pozove ljude na informativni razgovor, što znači da će moći bez ikakvog traga da kidnapuje ljude, maltretira ih, preti im, ucenjuje ih i tera da potkazuju svoje saborce mnogo lakše. Takođe je izbrisano i da se ljudi obaveste da imaju pravo na advokata, čime je dodatno olakšano psihičko slamanje ljudi da sebe ili druge još više ugroze od strane represivnih organ.
Liberalna javnost se čudi ovim merama i činjenicom da u ovaj zakon nisu dodate najavljivane izmene koje bi išle u korist privedenima, poput kamera u prostorijama gde su ljudi ispitivani ili zabrane policiji da prisustvuje lekarskim pregledima ljudi. To je idealističko posmatranje kapitalističkog sistema.
Zašto bi država donosila zakone sama protiv sebe, osim ako nije primorana od strane masa? Zašto bi uvodili kamere kad mogu bez svedoka da brutalno zlostavljaju ljude u stanicama? Zašto bi sebi zabranili da prisustvuju lekarskim pregledima i omogućili ljudima da lekarima priznaju da su zlostavljani od strane policije?
Sada kad je nekadašnji masovni, direktnodemokratski protestni pokret skroz opao, izgubio zahteve relevantne za mase i preusmerio se na parlamentarnu politiku, ovo je idealna prilika da država uvede sve represivnije mere i pripremi se za trenutak novih budućih masovnih pokreta, jer znaju da ovako nešto u ovom trenutku neće mobilisati ljude na proteste i demonstracije kakve su bile ranije. Tako su isto godinama unazad uvodili slične mere, poput biometrijskih kamera širom gradova.
Ovo se mora pažjivo pratiti i što više javno pričati o tome, pripremajući se za trenutak kada mase ponovo dobiju na snazi da ne zaborave na represivne mere i primoraju državu da od njih odustane. Sva prava koja imamo nam nije dala država, već su rezultat klasne borbe radnog naroda protiv države i kapitalizma. Toj borbi ostaćemo dosledni, jer će doći trenutak kada će se svi njoj priključiti i okončati kapitalistički sistem eksploatacije a time i svaku vrstu dominacije čoveka nad čovekom.
