Srbija Kargo, državna firma iz sistema železnica Srbije, nastala u procesu rasparčavanja železničkog sistema radi lakše kasnije privatizacije, otpušta 420 radnika na način koji slikovito ilustruje trulež kapitalističkog sistema, sa posebnim naglaskom na mahinacije aktuelne političke mafije na vlasti.
Naime, više od 420 radnika su postali žrtve takozvanog „Predloga programa rešavanja viška zaposlenih“, pod raznim izgovorima, od kojih se mnogi svode na kažnjavanje onih koji nisu iskazali konkretnu podršku kriminalnom SNS režimu tokom trenutne političke krize u Srbiji. Radnici koji su odbijali da idu na skupove podrške SNS-u, ili da se pojave rame uz rame sa najgorim kriminalcima, ubicama i drugim nasilnicima u kampu pristalica režima koji je okupirao Pionirski park u Beogradu, su ekspresno dodati na spisak za otkaze.
Sam proces otkaza je perfidno zamaskiran u lažnu brigu za zaposlenje radnika, pa su tako svi radnici sa spiska pozvani da se do 6. jula izjasne da li su “zainteresovani za novo zaposlenje”. Naime, radnicima je ponuđen nekakav spisak pozicija po raznim firmama koje nemaju veze sa njihovom strukom. Naknadno se ispostavilo da te ponuđene pozicije zapravo ne predstavljaju nikakvu iole sigurnu opciju za zaposlenje, već su jednostavno kompilacija oglasa za posao u stotinak različitih firmi.
To je kao da je uprava prosto odštampala par stotina oglasa sa nekog sajta za zapošljavanje i predstavila radnicima koji dobijaju otkaz kako eto uprava brine za njih i našla im je alternativne opcije za rad, dok u stvarnosti niko nije ni kontaktirao te firme i ne postoji nikakav mehanizam da otpušteni radnici zaista dobiju te poslove.
Ali, vratimo se korak unazad da pogledamo koje su to uopšte firme gde se radnicima lažno nudi zaposlenje?
Na dugom spisku “alternativnih opcija za zaposlenje” koje to nisu, se nalaze “Mona fashion”, u vlasništvu brata bivšeg ministra Tomislava Momirovića, zatim kompanija “Monus” koja se bavi proizvodnjom cigareta, a iza koje stoji formalni vlasnik TV Hepi Saša Sredojević, Taurunum obezbeđenje, Boxer Express, Bro Elite Executive, Esans Aromatizacija i brojne druge.
Otpuštenim železničarima se nude poslovi vozača kombija, magacionera, bravara, radnika u proizvodnji, distributera osveživača vazduha, vozača u luksuznom transferu, administrativnih radnika i knjigovođa.
Ovim putem se zanemaruje trenutno zanimanje radnika Srbija Kargo i ljudima koji su godine proveli u železničarskom sistemu se odjednom nude poslovi koji nemaju nikakve veze sa njihovom strukom. Gazi se po dostojanstvu radnika po principu: “Pa šta, posao je posao, ako nećeš onda ostani bez posla, ima ko hoće da radi.”
Jedan od radnika je izjavio: “Među nama su inženjeri, ekonomisti, tehnolozi, dispečeri, ljudi koji su održavali čitav sistem teretnog železničkog saobraćaja. Sada nas upućuju da budemo vozači kombija, distributeri osveživača vazduha ili radnici u privatnim firmama. To nije zbrinjavanje zaposlenih, to je poruka da smo za njih postali potrošna roba.”
Porvrh svega, spisak oglasa za poslove koji su ponuđeni radnicima sadrži mnoge pozicije u potpuno drugim gradovima, što znači da se od ljudi koji su proveli decenije u Srbija Kargo-u sad još očekuje i da se sele u druga mesta ili da svakodnevno putuju po nekoliko sati kako bi radili posao koji nema veze sa njihovom strukom.
Cinizmu „Predloga programa rešavanja viška zaposlenih“ nema kraja, ali je važno da ne budemo iznenađeni ovim činom i da ga ne posmatramo kao izolovani čin trenutne vlasti. Ovaj jezivi potez uprave u saradnji sa državom kao vlasnikom firme Srbija Kargo pre svega pokazuje neljudsku, antiradničku suštinu kapitalističkog sistema i odnosa prema radnicima.
U kapitalizmu, radnik samo ima vrednost za firmu dok obezbeđuje profit svojim radom. Ukoliko firma ima više radnika nego što joj je potrebno da bi u datom trenutku bila profitabilna, ili ukoliko uprava proceni da će moći da uveća profit sa manje radnika, ona će bez premišljanja otpustiti koliko god radnika da treba.
Tu strukturalno nema prostora za ikakvu empatiju i razumevanje prema radničkim porodicama, jer kapitalisti radnike ne posmatraju kao ljudska bića sa svojim potrebama, željama i porodicama. Država i kapitalisti radnike tretiraju kao nužni alat za obrtanje kapitala i maksimizaciju profita, ili kako se to danas kaže “ljudske resurse.” Ako taj alat ne zadovoljava njihove finansijske projekcije, on će odmah biti zamenjen ili odstranjen.
Zbog toga nema smisla da apelujemo na ikakvu ljudskost kod države i kapitalista ili da se nadamo da bi neka druga vlast bila bolja, jer je moć u kapitalizmu na njihovoj strani, sve dok se radnici ne samoorganizuju i ne ujedine u borbene strukture koje mogu da izvrše organizovani pritisak na državu i kapital.
Ne smemo upasti u zamku opozicionarske logike po kojoj se stvari posmatraju crnobelo, vešto prećutkujući da je i za vreme prethodnih režima Borisa Tadića, Vojislava Koštunice, a naravno i devedesetih za vreme Miloševićeve vlasti, partijsko zapošljavanje i surova kontrola na radnim mestima uz brutalno kažnjavanje neposlušnih, bila standardni deo repertoara alata represije.
Nije SNS izmislio sistem korupcije, straha i kažnjavanja koji se sprovodi u svim državnim firmama, kao i u mnogim privatnim firmama u vlasništvu tajkuna i kriminalaca bliskih vlasti. Ovaj recept postoji decenijama i on je zapravo karakterističan za kapitalistički, hijerarhijski sistem u kojem onaj ko ima vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju – država ili kapitalista – ima svu moć da maltretira, ucenjuje i otpušta radnike ukoliko ne rade u skladu sa njegovim interesima.
Jedini garant otpora kapitalističkoj samovolji jeste radničko samoorganizovanje. Kada je u pitanju radnička borba, njene strukture su direktnodemokratski revolucionarni sindikati koji u trenutnim okolnostima kapitalističke stvarnosti služe da bi pritiskali upravu i političare radi poboljšanja uslova na radnim mestima. U revolucionarnim okolnostima, ti sindikati treba da predstavljaju ćelije radničkog samoupravljanja jednog budućeg društva u kojem radnička klasa u potpunosti upravlja svim radnim mestima, bez kapitalista i političara.
Van radnih mesta, te strukture su horizontalni kolektivi, grupe i organizacije poput Klasne solidarnosti, koja teži izgradnji anarhističke federacije širom Srbije, kao i povezivanju sa srodnim kolektivima i grupama širom bivšeg jugoslovenskog prostora, i šire.
Kako kaže narodna izreka, “batina ima dva kraja”, pri čemu kapitalisti i političari žele da nas ubede da su oba u njihovim rukama, ali to je daleko od istine. Kada smo razjedinjeni, država i kapital imaju apsolutnu moć da nas ucenjuju, maltretiraju i kažnjavaju, kako bi slomili našu volju za otporom i ubedili nas da je svaka borba uzaludna, da bismo na kraju slomljenog duha prihvatili stvarnost kapitalističkog nasilja kao neminovnost.
Međutim, kada se ujedinjujemo, povezujemo i organizujemo, tada kolektivno gradimo političku i društvenu moć koja je sposobna da se bori i izbori protiv bahatosti i samovolje kapitalističkih parazita i političara. Tada “drugi kraj batine” dolazi u radničke ruke. Istorija nam pokazuje i dokazuje da kada se radnička klasa organizuje, ona je sposobna ne samo da pobeđuje na radnim mestima, već i da menja celokupno društvo, po meri radnog naroda.
Ovo nije idealistička fantazija, već težnja zasnovana na stvarnim događajima iz istorije koji su pokazali da društvo može da funkcioniše na jedan humaniji i egalitarniji način.
Ako se slažeš sa ovime, javi nam se da se upoznamo, povežemo i zajedno organizujemo kako bismo zajednički doprineli izgradnji drugačijeg društva na ruševinama kapitalističke tamnice svih naroda sveta.
