Domaći vlastrodršci i predstavnici kompradorske političke elite proteklih nedelja bili su veoma marljivi i zauzeti putovanjima po svetu, gde su posećivali razna geopolitička žarišta i epicentre klasnog rata. Tamo su radili ono zbog čega su i postavljeni na svoje položaje – izvršavali su svoje mandate kao predstavnici kompradorske vlasti, koja za račun imperijalističkog bloka (NATO – SAD – EU – Izrael), saučestvuje u eksploataciji sopstvenog naroda i omogućava efikasan transfer viška vrednosti iz zemalja periferije i poluperiferije ka kapitalističkom centru.
Dva događaja iskoristićemo kao okvir za pružanje uvodnog konteksta svemu što se izdešavalo tokom jula meseca: predsednik SAD, Donald Tramp izjavio je pred novinarima kako je ‘’komunizam najveća pretnja našoj naciji još od njenog osnivanja, što uključuje i oba Svetska rata, napade 11. septembra, kao i napad na Perl Harbor.” Svega nedelju dana nakon toga, održan je dvodnevni NATO samit u Ankari, a skup je iskorišćen da Alijansa objavi niz ugovora i sporazuma vrednih 50 milijardi dolara, koji ne podrazumevaju samo nabavku naoružanja i opreme već ulaganje u vojnu industriju s oznakom “Made in NATO”.
Već sledeće nedelje, u Kijevu je obeležen Dan ukrajinske državnosti i održan samit Ukrajina – Jugoistočna Evropa, kojem su prisustvovali najviši zvaničnici evropskog krila imperijalističkog bloka, EU, a na kom je bio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji se našao u poseti Kijevu prvi put od invazije Rusije na Ukrajinu 2022. godine. Dok kampistička levica ukazuje na to da Vučić nije potpisao zajedničku deklaraciju o pružanju političke, vojne i finansijske pomoći, ignoriše činjenicu da je Srbija u samo dve godine indirektno izvezla naoružanje u vrednosti od 800 miliona evra. Proteklog vikenda, Vučić je u Beogradu ugostio i predsednika ukrajine, Volodimira Zelenskog.
Inače, na pomenutom samitu NATO, dogovoreno je izdvajanje 40 milijardi dolara za razvoj industrije borbenih dronova, dok je na potonjem samitu u Kijevu Ursula Fon der Lajen ispred EU dogovorila sa Ukrajinom zajedničku proizvodnju dronova, a prema rečima Volodimira Zelenskog, licitira se brojkom od 20 miliona proizvedenih dronova godišnje.
Novi dan – novi imperijalistički samit: iste nedelje u Vašingtonu je organizovan ”Samit o borbi protiv terorizma i političkog ekstremizma’’ u Stejt departmentu, koji je organizovao američki državni sekretar Marko Rubio. Ovaj skup okupio je šefove diplomatija i zvaničnike iz više od šezdeset zemalja Evrope, Azije i sa američkog kontinenta. I ovde je država Srbija imala svog vernog predstavnika, i to ni manje ni više nego ozloglašenog ministra spoljnih poslova i osvedočenog cionistu, Marka Đurića.
Đurić je ovom samitu prisustvovao uoči ‘’strateškog dijaloga Srbije i SAD’’, što je samo drugo ime za novo poglavlje u kolonijalnoj agoniji malih država, čime se označavaju brojni novi razgovori i ugovori o daljem ekonomskom, političkom i vojnom potčinjavanju Srbije NATO imperijalistima.
Marko Rubio je naveo da je predugo američka doktrina borbe protiv terorizma bila slepa za ‘’ekstremističko nasilje političke levice’’; “Čak se i danas ideja da terorizam krajnje levice može predstavljati ozbiljnu pretnju, tretira kao desničarski grozničavi san ili još gore kao opasna fašistička zavera. Radikalna levica može da naziva sebe antikapitalistima, komunistima, anarhistima, marksistima, ali suština njihovog karaktera je uvek ista – otrovni gnev i potreba da se kroz teror i nasilje uništi sve ono što su veliki ljudi izgradili”.
Sa iste strane, Đurić je, po principu ‘’videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla noge’’, brže bolje izdeklamovao napamet naučene floskule koje se nadovezuju na ovaj ‘red scare’ narativ koji Vašington već neko vreme postepeno pojačava i sve više gura u mejnstrim: ‘’delovanje ekstremističkih organizacija kao što je Antifa, kao što su Krvave šake, organizacije koje napadaju parlament, Skupštinu Srbije, koje napadaju javne institucije, sudove, koje izazivaju nasilje i nerede na ulicama, jeste političko nasilje koje po kvalifikaciji pravosudnih organa ponekada i prelazi granice terorizma”.
Suočeni sa uzdrmanim legimitetom i krizom izazvanom sopstvenim nepromišljenim, divljačkim imperijalističkim nasiljem nad ostatkom sveta kroz ‘’intervencije’’ u Venecueli, višemesečnim ratom protiv Irana kao i tekući genocid u Gazi, buržoaski ratni zločinci i homicidalni manijaci dižu moralnu paniku i okrivljuju sve čestite, slobodarski orijentirane ljude. Napadaju sve koji se protive njihovom krvožednom režimu terora i pokolja, kao i krizama koje sami izazivaju, što u isto vreme ima kohezivni efekat na njihovo biračko telo, kao i desnicu širom sveta.
Đurić se nije tu zaustavio, već je dve nedelje kasnije bio glavni akter u novoj podaničkoj epizodi srpskih državnika: prisustvovao je ceremoniji ispraćaja posthumnih ostataka predaka Teodora Hercla, koji su preseljeni i ponovo sahranjeni u okupiranom Jerusalimu. Tom prilikom on je istakao kako će ‘’država Srbija nastaviti da neguje uspomenu na Teodora Hercla kao utemeljivača cionizma, koji je nadahnuo srpski nacionalni pokret i stvaranje moderne Srbije’’.
Biće da je Đurić ovde potpuno pobrkao lončiće: moderna Srbija, u smislu državnosti, nastala je kao kulminacija antiimperijalističkih težnji srpskog naroda da zbaci vekovni jaram imperija kao što su Osmansko i Habzburško carstvo, a ne na jednoj vremenom izvitoperenoj ideologiji koja se danas ogleda u kolonijalizmu, etničkom čišćenju, ratovima, razaranju, aparthejdu i genocidu. Moderna Srbija je izraz i tekovina anti-kolonijalizma, a Đurićeva Srbija je sušta suprotnost svemu tome. Iako se kao anarhisti protivimo svakoj vrsti hijerarhijskog društvenog uređenja, to jest države, ovde moramo da istaknemo suštinske neistine u Đurićevom pozivanju na fabrikovanu istoriju, koja jednostavno nije tačna.
Sve ovo dolazi u svetlu upravo objavljenih podataka od strane nemačkih, izraelskih i srpskih istraživačkih novinara o rastućoj ulozi države Srbije kao jednog od najvažnijih partnera Izraela u naoružavanju. Približavanje dve zemlje odavno više nije ograničeno samo na pojedinačne poslove, vlade su uspostavile strateški dijalog o razmeni i zaštiti tajnih odbrambenih informacija, a šef srpske diplomatije Marko Đurić je krajem aprila u Jerusalimu rekao da su odnosi podignuti na nivo strateškog partnerstva.
Prema istom istraživanju izraelskog dnevnika Haarec i balkanske istraživačke mreže BIRN, prošle godine je izvoz srpskog oružja u Izrael vredeo 114 miliona evra, što je 140% više nego 2024. godine i čak preko četrdeset puta više nego 2023. godine. Prema javnim podacima, iz Srbije je prošle godine obavljeno 38 letova ka Izraelu sa vojnim materiijalom, dvostruko više nego 2024. godine, ali je tajna kakvo je oružje transportovano.
Dok političari na vlasti nastavljaju da jačaju veze Srbije i imperijalističkog zapadnog bloka, mi kao anarhisti ne smatramo da je ikakvo rešenje kampistički se prikloniti suprotstavljenom taboru. Za nas nije rešenje priklanjanje Rusiji, Kini, Iranu i drugim protivnicima zapada.
Za nas je jedino rešenje izgradnja masovnog, revolucionarnog radničkog pokreta koji će kroz borbu izgraditi sposobnost da obezbedni radničkoj klasi Srbije pravo na odlučivanje o sopstvenom životu i u budućnosti izgraditi društvo slobodarskog komunizma koje nije potčinjeno nijednom domaćem ili stranom gospodaru.
