Da li je ovo početak kontraofanzive na ulicama protiv novog desničarskog talasa u Latinskoj Americi?
Prevod teksta izvorno objavljenog na sindicalismo.org
Radnička, seljačka i narodna pobuna u Boliviji protiv vlade Rodriga Paza odigrava se unutar regionalnog konteksta koji je sa jedne strane obeležen sporim padom SAD i njenih obnovljenih imperijalističkih pokušaja da prodre u Latinsku Ameriku. Unutar ovog konteksta, Paz u Boliviji, Milei u Argentini, i Kast u Čileu – tri naličja istovetne imperijalističke ofanzive – suočeni su sa ubrzavajućim krizama. Strateško pitanje pobede nad pro-imperijalističkom desnicom postaje sve više konkretizovano.
Pitanje od suštinskog značaja za Boliviju poslednjih nedelja jeste da li svedočimo početku kontraofanzive na ulicama protiv novog desničarskog talasa u Latinskoj Americi. Predsednik Rodrigo Paz je na vlasti tek nešto više od 6 meseci i već se suočava sa pobunom koja je varničila još od početka godine, uprkos izdajama birokratije i represije. Između decembra i januara, bilo je tronedeljnih blokada i mobilizacija. Sada se suočavamo sa radničkom, seljačkom i narodnom pobunom u pravom smislu te reči.
Sredinom maja, vlada je pokušala da potčini proteste brutalnom represijom koja je ostavila četvoro ljudi mrtvim. Rezultat je bio suprotan: narednog dana, blokade puteva su se umnožile, a narednog ponedeljka, veliki marš spustio se iz El Alta u La Paz sa sloganom ‘’(predsednik) Paz napolje’’. Još jedan dan mobilizacija i blokada dogodio se 22. maja. Naredne subote, vlada je pokušala da razbije blokade, ali ove operacije, nazvane ‘’belim zastavama’’ (simbol predaje, prim. prev.), potpuno su neuspele zahvaljujući otporu naroda.
Dva dana kasnije, skoro 60 blokada je zabeleženo širom zemlje. U ponedeljak 25. maja, još jedan dan mobilizacije se odgirao od El Alta do La Paza. Ovo je bila najveća takva mobilizacija u poslednjim nedeljama, koja je uključila nove sektore društva u sukob.
Plan vlade Rodriga Paza je povećanje cene goriva, napad na obrazovanje i zdravstvo dok bi se u isto vreme smanjili porezi za velike korporacije, aproprijacija seljačkog i autohtonog zemljišta, pljačka litijuma i zajedničkih dobara, kao i dublje pokoravanje zemlje MMF-u i imperijalizmu. Nije iznenađenje što je Trampova administracija istupila sa punom podrškom prema predsedniku Pazu – čak je i argentinski predsednik Havier Milei bolivijskoj vladi poslao transportne avione Herkules. Ova podrška objašnjava se činjenicom da ono što se trenutno dešava u Boliviji predstavlja primer pobede nad pro-imperijalističkim desničarskim vlastima na ulicama.
Usred intenzivirane imperijalističke ofanzive u regionu, američki imperijalizam vidi pobunu u Boliviji kao opasnost koja bi mogla da ukloni njihovog pijuna na vlasti. Ovo takođe mora biti intepretirano u kontekstu spora sa Kinom – na delu je pokušaj da se reafirmiše geopolitička kontrola nad nečim što SAD smatraju svojim dvorištem. Takođe, Bolivija je strateški važna – zajedno sa Čileom i Argentinom, ona formira tkzv Litijumski trougao.
Sa ovom novom Strategijom nacionalne bezbednosti, Tramp je pokrenuo sopstvenu verziju Monroove doktrine ‘’Amerika Amerikancima’’. Napao je Venecuelu, gde je ustanovljen kvazi-protektorat uz pomoć Delci Rodrigez. Sada on ponovo stvara enormni pritisak na narod Kube, gde se otvoreni napad čini veoma mogućim.
Dvostruka operacija odigrala se 20. maja: prvo je Raul Kastro optužen za ubistvo u vezi sa obaranjem dva mala aviona 1996. godine, a onda je američki nosač aviona USS Nimitz raspoređen na Karibima. Tramp je oslabljen svojim porazima protiv Irana i suočava se sa žestokim kritikama kod kuće: njegov rejting je pao na najnižih, 35% prema poslednjoj Rojters-Ipsos anketi. Pad hegemonije SAD se ubrzava, i ova činjenica je nagoni na sve agresivnije intervencije protiv naroda u regionu. Poraz Pazove vlasti na ulicama mogao bi, u ovom kontekstu, da predstavlja snažan udarac vladajućim klasama na regionalnom nivou kao i na planu imperijalizma SAD.
Pobuna u Boliviji, koja se i dalje odigrava, ispoljava sijaset ključnih problema za sve nas koji se borimo protiv pro-imperijalističke desnice u regionu. Prvo, ona pokazuje da je direktna akcija jedini jezik koji ove vlasti razumeju. Ove vlasti ne mogu biti pobeđene time što se od njih traži da poštuju demokratiju koju oni sami narušavaju čim se domognu pozicija moći kako bi sprovodili njihove pro-imperijalističke planove, već direktnom akcijom. Dok su ljudi upućivali deklaracije, izjave i pozive na dijalog, Paz je nastavio sa svojim merama štednje – kada su blokade i mobilizacije otpočele, vlada Rodriga Paza našla se u dubinskoj krizi.
Drugo, samoorganizovanje se pokazuje kao jedina alternativa demobilizaciji koju promoviše birokratija. Bolivija pokazuje trendove u ovom pravcu: zahvaljujući samoorganizovanju, izraženom suštinski kroz blokade koje su održavane od strane samoorganizovanih komiteta – borba se nastavlja uprkos manipulacijama COB (Bolivijanskog radničkog centra) i represiji vlasti. Razvoj ovih vidova samoorganizovanja u više forme koordinacije je ono što može da artikuliše snage u ujedinjeni front, vodeći do omasovljenja borbe i ostvarenja generalnog štrajka koji bi naterao Paza i ostale zaverenike na ostavku.
Treće, dešavanja u Boliviji takođe pokazuju da se direktna akcija i samoorganizovanje konstantno suprotstavljaju pokušajima izdaje od strane birokratije, ukazujući na značaj postojanja jake revolucionarne sile koja se odlučno suprotstavlja birokratiji, tako da pokret ne postane zavistan od volje birokrata i kako se energija masa ne bi zarobila u ciklusu mobilizacija i institucionalizacija. Drugim rečima, ona naglašava značaj političke organizacije koja se dosledno bori za nastajanje nezavisnog radničkog, seljačkog i narodnog bloka koji uzima stvar u svoje ruke.
Pobuna u Boliviji nije izolovana epizoda; ona je laboratorija gde se testiraju strateška pitanja sa kojima se suočava čitav region. Ako La Paz padne, ako generalni štrajk bude imao efekta, ako blokadni komiteti uspeju da prevaziđu birokratsku mašineriju i organizuju se u nacionalnu koordinaciju, onda će uticaj svega ovoga na Mileja, Kasta i ostalu desnicu u regionu biti neizbežan. Ono što se dešava u Boliviji, i sve više širom regiona, jeste mogućnost promene toka istorije. To je strateški horizont, i zadatak revolucionarne levice jeste da se prihvati takvog izazova.
