Proteklih mesec dana svedočimo crnom bilansu klasnog rata, u kojem je od druge nedelje aprila do druge nedelje maja, u razmaku od tek mesec dana, zabeleženo čak četiri smrtna i nekoliko slučaja povrede radnika na gradilištima i u fabrikama širom Srbije. Zajednički imenilac svih ovih tragedija koje su mogle biti izbegnute je – kapitalizam: nebezbedni uslovi rada, preopterećenost radnika količinom posla i nekažnjivost gazdi i nadređenih usađena u strukturu sistema, kao i svaljivanje krivice na same radnike.
Prvo je u podne 7. aprila u javnost izbila vest da je na gradilištu novog mosta preko Save u Beogradu u nesreći poginuo radnik tako što je ispao iz korpe krana, a tom prilikom povređena su još dva radnika, državljani Kine. Samo nedelju dana nakon toga, u ozloglašenoj lozničkog fabrici „Mint” došlo je do nesreće gde je nastradao radnik, ponovo kineski državljanin, dok je drugi zadobio povrede. Samo dan kasnije, na gradilištu u beogradskom naselju Karaburma, poginuo je radnik nepoznatog porekla.
U poslednjem činu ovog tragičnog niza događaja u našoj zemlji, prošle nedelje je u Zrenjaninu sa skele pao i poginuo takođe neimenovani radnik, a vlasnik firme je uhapšen zbog sumnje da nije obezbedio uslove za bezbedan rad. Na sve to, kao dokaz o sveprisutnoj globalnoj pogubnosti kapitalističkog sistema, samo par dana pre ovog zločina stigla je i vest iz SAD, gde je u magacinu kompanije Amazon u Oregonu preminuo radnik nakon što je kolabirao.
Slučaj starog Savskog mosta predstavlja tipičan primer džentrifikacije. Iako predstavlja zdanje od velikog istorijskog značaja za glavni grad i zemlju, budući da je sprečeno njegovo miniranje tokom povlačenja nacista pod naletom ofanzive Crvene armije i jugoslovenskih partizana 1944, njegovi dani odbrojani su izgradnjom Beograda na vodi i doseljavanjem nove elite koje ga je pratilo. Njegovo uklanjanje pravdano je bukom koju pravi, starošću, kao i naprednijim mostom koji će ga zameniti.
Podsetili bismo na to da ovo nije prvi tragičan slučaj vezan za igradnju na području korupcionaškog, džentrifikacijskog projekta vlasti pod nazivom „Beograd na Vodi” – tako su 2018. poginula dvojica radnika nakon pada sa 22. sprata.
Budući da je nacija predstavljena kao zajednica u kojoj političari, gazde i radnici imaju navodno zajednički (nacionalni) interes, bilo šta obeleženo nacionalističkim epitetima smatra se a priori dobrim po zajednicu. Tako je gradonačelnik Beograda Šapić, jedan od glavnih šrafova naprednjačke vlasti i aktuelni predvodnik četničkog revizionizma, najavio izgradnju boljeg i lepšeg „Srpskog mosta“. Najavama se pridružio i ministar finansija Siniša Mali, obećavajući bezbedniji, funkcionalniji i lepši most nego što je bio stari.
Ovakve izjave tipične su za savremeni populizam vladajuće elite: nazivajući projekte imenom jedne zemlje i njenog većinskog naroda, buržoaski državnici i moćnici poturaju narodu svojevrsno ideološko kukavičje jaje: time što će oni koji drznu da uopšte dovedu u pitanje, a kamoli se usprotive nečemu što u samom svom nazivu ima reč „srpsko“ biti optuženi da ne vole svoju zemlju i svoj narod.
Klasna solidarnost već je izveštavala o neljudskim uslovima i siledžjiskom odnosu gazdi prema radnicama u lozničkoj kompaniji Mint, kao i sprezi menadžmenta i represivnog aparata države Srbije u tlačenju kineske radnice i njene porodice. Nepunih mesec dana nakon reportaže o brutalnoj eksploataciji u ovoj fabrici, tokom noćne smene došlo do nesreće u prostoru sa radnim mašinama, u kojoj je jedan kineski radnik izgubio život, a drugi povređen.
Sama činjenica da je do nesreće došlo u noćnoj smeni i u prostoriji sa mašinama za rad, ukazuje na verovatne faktore koji su doveli do smrti i povrede radnika: noćni rad predstavlja dodatno opterećenje za čovekov organizam, koji već trpi zahteve jedne osmočasovne smene. U periodu dana kada je za organizam normalno da spava i odmara se, umor nadvlada čoveka, pažnja mu popušta, čime se sve uvećavaju šanse za tragični epilog. Drugi faktor predstavlja opremljenost radnika za bezbedan rad sa mašinama, a za koji su nadležni i odgovorni isključivo gazde.
Pričamo o odgovornosti gazdi zato što je primetna taktika kapitalista da, nakon nesreća sa smrtnim ishodima, gotovo bez izuzetka za nesreće svaljuju krivicu na same radnike. Tako je prošle jeseni, nakon saobraćajne nesreće u Sremu u kojoj se prevrnuo autobus privatnog prevoznika Sirmiumbus, a u kojoj su poginule tri i povređeno više desetina osoba, uhapšen i okrivljen vozač, navodno zbog neprilagođene brzine.
Nigde nije bilo reči o uslovima rada, preopterećenosti radnika poslom niti o tehničkoj ispravnosti vozila kojim se upravlja. Na isti način se država ponela i prema radnicima takođe privatnog prevoznika Banbus, čiji je autobus u centru Beograda usmrtio prolaznicu nakon što je sa vozila otpao točak. Uhapšeni su vozač iz Šri Lanke i mehaničar, dok su gazde koji ubiru sav profit koji izvlače eksploatacijom, ostali nedodirljivi.
Skrećemo pažnju i na morbidan slučaj iz Amerike, gde je u magacinu firme Amazon, na čijem je čelu jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Džef Bezos, radnik kolabirao i preminuo na radnom mestu. Ono što stvar čini jezivom jeste odnos gazdi prema celom događaju: radnicima je rečeno da nastave sa poslom dok je beživotno telo preminulog radnika ležalo na podu. Prema navodima, jedan menadžer je rekao prisutnim radnicima: „samo se okrenite i ne gledajte. Hajmo, nazad na posao“.
Nehumani uslovi rada u Amazonu nadaleko su poznati, dok gazda firme, Bezos, „vredi” skoro 300 milijardi dolara i rangiran je kao četvrti najbogatiji čovek na svetu. Prema svedočanstvima bivših zaposlenih, neki radnici mogu da prepešače čak i do 24 kilometara po smeni. Isto svedočanstvo skreće pažnju da je vreme za pauzu u smenama od po 12 sati svega 18 minuta! Iz svega ovoga ni ne treba da nas čudi slučaj paljenja magacina u Kaliforniji, dok je revoltirani radnik snimajući ceo događaj ukazivao na nehumane uslove rada i bednu zaradu nedovoljnu za dostojanstven život.
Nakon zločina koji buržoazija počini prema radničkoj klasi, obrazac pokrivanja situacije i medijske manipulacije je po pravilu isti: saopštenja o nepoznatim uzrocima i otvaranju istrage, o izjavljivanjima saučešća porodicama, i konstatacija da će ostatak javnosti biti „blagovremeno obavešten” – a onda se zavesa spušta. Nakon ovoga, političari i gazde relativizuju gubitak i svaljuju krivicu na one nastradale.
Vodeći se logikom „sam pao – sam se ubio” i „mrtva usta ne govore’’, kapitalisti peru ruke od svog udela u sprovođenju kapitalističkog surovog načina delovanja koji svakodnevno odnosi živote radnica i radnika širom sveta. Jedina stvar je u tome što su svi ideološki aparati države svakodnevno upregnuti da zabašure pojavu klasnog rata, držeći ga skrajnutog i sakrivenog od javnog mnjenja. Nasuprot klasnom ratu, koji se briše iz istorijskih narativa, glorifikuje se vojni rat država u koje se šalju radnička deca da ginu za interese bogatih i moćnih.
Prema poslednjem izveštaju inspekcije rada za pretprošlu godinu, u 2024. je bilo više od 1,000 povreda na radu u Srbiji, a 51 radnik izgubio je život na radnom mestu. To je jedan izgubljen život za svaku nedelju u godini. Mi ne znamo ni njihova imena, ni godine, ni poreklo. Oni su bili prinuđeni da daju život za gazdin profit, dok točkovi i motori sistema nastavljaju da se okreću i rade punom parom.
Zbog toga je od presudne važnosti da se organizujemo na svojim radnim mestima, fakultetima i u svojim zajednicama, kako bismo utrli put drugačijem svetu i društvu u kojem se životi stotina miliona ljudi neće podređivati kapitalu i oholosti gazdi i političara. Društvu u kojem će se prioretizovati potrebe svakog čoveka, a ne šačice parazita koji žive na račun radničke klase.
