Klasna solidarnost je spremila serijal popularnih mitova o kapitalističkom sistemu, koje liberali i razni desničari često potežu u raspravama kako bi tobože pokazali superiornost kapitalističkog sistema u odnosu na svaku vrstu slobodarske komunističke alternative.

Razbijanjem popularnih mitova pobornika kapitalizma ne samo da se kolektivno samoobrazujemo, već stičemo argumente da u svakoj raspravi efikasno razotkrijemo suštinu kapitalističkog sistema eksploatacije i time doprinesemo širenju antikapitalističkih ideja među ljudima koji slušaju ili čitaju raspravu. 

Ovaj serijal smo pripremili na osnovu prevoda delova teksta Brusa Lera “Navedi mi jednu zemlju u kojoj kapitalizam funkcioniše”.

Mit 1: Kapitalizam je oduvek postojao

Jedna od prvih stvari koje ćete čuti o kapitalizmu jeste da je oduvek postojao. To tvrde i Adam Smit i neoklasični ekonomisti. Međutim, čitava marksistička škola i ekonomski institucionalisti tvrde da je kapitalizam star otprilike pet stotina godina. 

Osim toga, nijedan antropolog neće se složiti da su plemenska društva, pa čak ni poljoprivredne civilizacije poput Egipta, Mesopotamije, Kine ili Indije, imale čisto kapitalističku ekonomsku razmenu unutar svojih društava. 

Čak se ni njihova spoljna trgovina ne može okarakterisati kao kapitalistička. Trgovci u tim civilizacijama dobijali su od upravnika hramova spiskove robe koju treba da kupe. Nisu samostalno „prevozili, trampili i razmenjivali“, nezavisno od vladajuće elite.

Mit 2: Kapitalizam nastaje kada vredni, štedljivi i dovitljivi kapitalisti preuzmu rizik

Adam Smit tvrdi da kapitalizam nastaje kada štedljivi, vredni i dovitljivi trgovci uoče neku potrebu i ulože kapital u zemlju, robu ili usluge. U najboljem mogućem slučaju proizvod se proda, a budući kapitalista ostvari profit. Taj kapitalista mora da se takmiči sa drugim trgovcima, a rezultati te konkurencije su navodno bolji proizvodi za sve. 

Smit je taj proces nazivao „nevidljivom rukom“ tržišta. Danas bi se možda iznenadio kada bi otkrio da bogatstvo kapitalista manje potiče od lične domišljatosti, a više od nasledstva. Prema poslednjim podacima, oko dve trećine kapitalista svoje bogatstvo duguje nasledstvu koje su dobili.

Marksisti i postkejnzijanci osporavaju tvrdnju da kapitalizam nastaje iz trgovine. Marks je tvrdio da kapitalizam počinje onim što je nazvao „prvobitnom akumulacijom kapitala“, kada se seljaci proteruju sa zemlje radi ograđivanja poseda, a njihovi alati i životinje im se oduzimaju. Prilikom analiziranja prvobitne akumulacije ne smemo izostaviti nasilna osvajanja, porobljivanje i pljačku koji su je uspostavili. Tako ćemo razumeti poreklo nasleđene imovine kapitalista, na osnovu zemlje otete od seljaka, kako domaćih, tako i u kolonijama.

Kapitalista zatim tu zemlju koristi za komercijalnu poljoprivredu – za uzgoj kafe, šećera, pamuka i duvana, uz rad robova. U međuvremenu, bivši seljaci bivaju primorani da traže posao u gradovima, a vremenom i u fabrikama koje su kapitalisti gradili u 19. veku. Majkl Perelman u knjizi „Izum kapitalizma“ opisuje kako je Smit prikrio proces prvobitne akumulacije.

Mit 3: Specijalizacija rada opravdava se time što omogućava veliku količinu jeftinih proizvoda

Adam Smit jeste bio svestan cene koju specijalizacija rada može imati po telo i um radnika, odnosno otuđenja koje ona proizvodi na radnom mestu. Uprkos tome, smatrao je da je količina dobara proizvedenih zahvaljujući specijalizaciji vredna te cene. 

Kada bi kapitalisti danas želeli stabilnu i zadovoljnu radnu snagu, obraćali bi pažnju na posledice fabričkog rada po radnike. Jedna od najočiglednijih posledica otuđujućih radnih uslova jeste to što muškarci iz radničke klase, posmatrani kao klasa, u proseku umiru između 67. i 72. godine života – najmanje sedam godina ranije od muškaraca i žena iz srednje klase. 

Za kapitaliste je to sedam izgubljenih godina rada, kao i izgubljeno ulaganje u osposobljavanje radne snage.

Mit 4: Radnici su lenji i potrebna im je „šargarepa“ da bi bili motivisani

Kapitalisti zamišljaju da su ljudi uglavnom glupi, nemotivisani i kratkovidi i da samo malobrojni, herojski kapitalisti spremni na rizik pokazuju kreativnost i domišljatost. Međutim, oni kao polaznu tačku uzimaju ponašanje radnika u slobodno vreme, nakon što su iscrpljeni od pedeset ili više sati rada nedeljno. Naravno da ti radnici žele da se opuste, odspavaju, gledaju utakmicu ili se napiju. 

Ali kapitalisti ne obraćaju pažnju na činjenicu da će radnici u slobodno vreme popravljati automobile, sklapati motore i praviti najrazličitije stvari, i to bez ikakve nadoknade. Takođe zanemaruju činjenicu da, kada radnici imaju kontrolu nad tim šta, kako i kada proizvode – kao u eksperimentima radničkog samoupravljanja ili radničkih zadruga – postižu veću produktivnost nego kada rade za kapitalistu.

Mit 5: Konkurencija među kapitalistima dovodi do boljih proizvoda i nižih cena

Adam Smit je verovao da će plodovi kapitalističke konkurencije dovesti do nižih cena za potrošače. To se nije dogodilo. Konkurencija među kapitalistima vodi koncentraciji kapitala u malom broju korporacija i nestanku manjih kapitalista. 

Kako ukazuju marksisti Baran i Svizi, korporativni kapitalisti dogovaraju se da ne ulaze u razornu cenovnu konkurenciju, pa su cene robe uglavnom vrlo slične. Korporacije se nadmeću kroz oglašavanje, a ne kroz same cene.

Mit 6: Država je tek minimalno potrebna za funkcionisanje kapitalizma

Državna intervencija bila je izuzetno važna u izvlačenju SAD iz Velike depresije kroz programe Nju dila. Štaviše, pre samo par godina, 2020. je odsustvo državne intervencije neposredno povezano sa jačanjem i širenjem virusa COVID19, jer na saveznom nivou nije razvijen nacionalni plan. 

Pored toga, bez obzira na ideologiju patriotizma koju propovedaju, ali retko dosledno sprovode, kapitalisti su globalisti i potrebna im je državna intervencija kako bi se podredili radnici u kolonizovanim zemljama i napadale ili rušile vlade koje ne žele da svoje prirodne resurse prepuste stranim korporacijama. Kapitalistima je potrebna vidljiva pesnica koja radi ruku pod ruku sa “nevidljivom rukom”.

Mit 7: Obilje dobara i usluga opravdava kapitalistički profit

U vreme Adama Smita profit se na materijalnim potrošačkim dobrima mogao ostvarivati praktično samo njihovom prodajom. Međutim, posle Drugog svetskog rata kapitalisti su shvatili da se ogroman profit može ostvariti u ratnoj industriji – i to uz znatno manji rizik. 

Uz to, sa usponom banaka u 20. veku postalo je profitabilno zarađivati na špekulacijama, akcijama i obveznicama. To znači da su danas kapitalisti mnogo više zainteresovani za profit od vojne potrošnje i berzanskih špekulacija nego za ulaganje u robu ili izgradnju infrastrukture. 

Promenljiva raspoloženja potrošača suviše su rizična da bi se na njih oslonili. I profit od infrastrukture vraća se presporo. Zato u SAD postoje infrastrukturni projekti vredni milijarde dolara, koji godinama čekaju. Problem za kapitaliste je to što profiti ostvareni u vojnoj industriji uništavaju proizvodne snage, dok bogatstvo nastalo na papirnim transakcijama ne stvara nikakvo društveno bogatstvo. 

Ipak, i jedno i drugo računa se kao profit zajedno sa stvarnim bogatstvom koje nastaje prodajom dobara i usluga. Rezultat je društvo čije su tvrdnje o profitu drastično preuveličane ako se bogatstvo meri onako kako je Adam Smit smatrao da bi trebalo.