Pozicija lažnog antiimperijalizma zanemaruje radničku solidarnost i internacionalizam. Osim različitih struja autoritarne levice, lažni antiimperijalizam najviše zastupaju predstavnici ekstremne desnice u Evropi, što se lepo preslikava i na domaćoj političkoj sceni u Srbiji. Na društvenim mrežama možemo videti kako iste stavove dele lažni antiimperijalisti kojima su puna usta SSSR-a i Kine – ruku pod ruku sa ekstremnim desničarima koji pričaju kako je sukob Rusije i NATO-a zapravo sukob civilizacija istoka i zapada.
Tu dolazimo do još jednog ključnog nedostatka lažnog antiimperijalizma, koji je posledica nepostojanja klasne analize, u čijem nedostatku lažni antiimperijalizam vodi ka objašnjavanju sukoba između geopolitičkih blokova kroz nacionalizam i “sukob civilizacija.”
Ovakvu perspektivu je posebno popularizovao postmoderni pro-fašistički filozof Aleksandar Dugin, koji se smatra nezvaničnim ideologom Vladimira Putina, a koji je istovremeno veliki ljubitelj američkog predsednika, Donalda Trampa. Dugin objašnjava sukob NATO-a sa jedne i Rusije i njenih saveznika sa druge strane kao sukob dobra i zla, gde je zapad “dekadentan” i “degenerisan” sa posebnim osvrtom na “LGBT propagandu” kao ključni pokazatelj “sunovrata zapadne civilizacije”. Trampov konzervativni zaokret, Dugin vidi kao pokušaj SAD-a da se vrati “pravim vrednostima”.
Ovakve tvrdnje, osim što su homofobne i fašističke, pre svega su esencijalističke, nenaučne i obmanjujuće predstavljaju sukob kapitalističkih blokova kao antiimperijalističku borbu Rusije protiv zapadnog imperijalizma. Radničkoj klasi se oduzima svaki oblik subjektivnosti, a geopolitička stvarnost se svodi na sukob jakih lidera koji predstavljaju različite civilizacije. Štaviše, na ovaj način se negira i samo postojanje radničke klase.
U Srbiji su posebno glasni lažni antiimperijalisti koji smatraju Slobodana Miloševića herojem i takođe se slažu sa Duginovim viđenjem antiimperijalizma kao “sukobom istoka i zapada.” Klasna analiza pokazuje da je ovakvo viđenje jedan oblik politike identiteta koja kroz nacionalizam, kao nametnuti oblik društvene svesti, maskira klasne kontradikcije kapitalizma.
Nama kao anarhistima je potpuno jasno zašto anti-NATO desnica prihvata lažni antimperijalizam i Duginove pro-fašističke teorije. Međutim, smatramo da je važno ukazivati na opasnost prihvatanja ovakvih stavova među onima koji se deklarišu kao levičari, a pogotovo među mladima, kojima lažni antiimperijalizam može na prvi pogled delovati kao nešto logično i pozitivno jer je usmeren protiv NATO pakta.
Baš zato što smo antikapitalisti, zato što smo slobodari, mi ne razdvajamo antiimperijalizam od klasne borbe. Naš cilj nije da u svetskoj geopolitičkoj borbi pobedi Rusija, Kina, ili neka druga država i preuzme palicu imperijalističkog hegemona od SAD. Mi razumemo da time nećemo biti ni za korak bliži izgradnji slobodarskog komunističkog društva u kome ne postoji ekploatacija čoveka od strane čoveka.
Klasna solidarnost u antiimperijalističkoj borbi vidi priliku za izgradnju masovnih klasnih pokreta radnog naroda, koji će biti kadri da se odbrane od imperijalističke najezde, ali i da izvedu radničku revoluciju. Umesto nacionalne kohezije, mi smo za klasno jedinstvo radničke klase i radničku borbu, koja će kolektivizovati radna mesta i sredstva za proizvodnju.
Mi razumemo da je pozicija svetskog hegemona ujedno i pozicija kontrole svetskog ekonomskog sistema koji je danas – neoliberalni kapitalizam. Zato smatramo da istinski antiimperijalizam mora biti integrisan sa klasnom borbom.
Umesto dovođenja novih kapitalističkih elita na poziciju svetskog hegemona, moramo da gradimo strukture budućeg, slobodarskog društva u ljušturi ovog sveta u kojem vladajuća klasa koristi nas, radnice i radnike kao šahovske pijune za međusobni obračun.
Protiv imperijalista i svakoga ko bi želeo da zauzme tu poziciju se moramo boriti izgradnjom masovnog direktnodemokratskog pokreta radničke klase, koji će preuzeti i transformisati sve aspekte društva.
Tu nema mesta za kapitalističku hijerarhiju i odnose moći.
