Simon Radovicki rođen je 10. septembra ili novembra 1891. godine u radničkoj porodici jevrejske zajednice u malom ukrajinskom selu Stepanice.
Porodica se preselila u industrijski grad Ekaterinoslav, jer je Simonov otac želeo da njegova deca dobiju kvalitetno obrazovanje. Simon je stekao osnovno znanje čitanja, pisanja i matematike. Međutim, sa 10 godina morao je da napusti školu zbog siromaštva i postane kovački šegrt. Spavao je na tvrdom ležaju ispod stola u trpezariji svog majstora. Odatle je slušao revolucionarne razgovore majstorove ćerke i njenih prijatelja.
Sa 14 godina zaposlio se u fabrici metalne robe. Učestvovao je u svojoj prvoj štrajkačkoj akciji, zahtevajući kraće radno vreme, ali je ranjen sabljom kozaka tokom ulične demonstracije, zadobivši povredu grudnog koša zbog koje je ležao šest meseci na oporavku. Zatim je osuđen na četiri meseca zatvora zbog distribucije letaka. Tokom revolucionarnih događaja 1905. godine, iako je imao samo 15 godina, izabran je za drugog sekretara sovjeta fabrike u kojoj je radio. Posle sloma revolucije i talasa represije, bio je prinuđen na izgnanstvo da bi izbegao deportaciju u Sibir.
U martu 1908. stigao je u Argentinu, gde je radio kao mehaničar. Čitao je tamošnju anarhističku štampu, posebno list La Protesta, glasilo FORA-e, anarho-sindikalističkog radničkog sindikata. Sprijateljio se sa grupom ruskih anarhista u egzilu, među kojima su bili intelektualci Petrov, Karašćin, Ragapelov, Šuc i Buvic, i živeo sa nekima od njih u zajedničkom, siromašnom smeštaju.
Prvog maja 1909. učestvovao je na velikoj radničkoj demonstraciji na Trgu Lorea. Konjička jedinica pod komandom šefa policije, pukovnika Ramona Falkona, jurnula je na gomilu i tom prilikom je brutalno ubijeno dvanaest radnika, a stotinu teško ranjeno. Tokom naredne “Crvene nedelje” Falkon je nastavio teror nad radnicima. Policija je pokrenula antisemitsku kampanju protiv “ruskih jevrejskih podstrekivača”.
Radovicki je bio nežan čovek koji je verovao da se revolucionarna borba treba voditi uz što manje nasilja. Ipak, užasnut i zgrožen ubistvima radnika, odlučio je da deluje. Kada se Falkon vraćao sa jedne sahrane, Simon ga je sačekao pored puta i bacio bombu u njegovu kočiju. Falkon i njegov sekretar bili su smrtonosno ranjeni. Radovicki je ubrzo uhapšen.
Na suđenju, tužilac je tražio smrtnu kaznu, ali je Simonov rođak uspeo da dostavi izvod iz matične knjige rođenih koji je dokazao da je imao samo 18 godina, pa smrtna kazna nije mogla biti izrečena. Sudija ga je osudio na neodređenu robiju, uz dodatnu kaznu samice i hleba i vode dvadeset dana svake godine oko godišnjice Falkonove smrti.
Poštovanje je stekao i kod zatvorenika i kod čuvara Nacionalnog zatvora u kome je prvobitno bio. Nakon bekstva 13 zatvorenika, među kojima su bila i dvojica poznatih anarhista, prebačen je 1911. u zloglasni zatvor Ušuaija u Patagoniji. Tamo je stigao sa još 61 zatvorenikom u ugljenom bunkeru broda. Kada su iskrcani, bili su potpuno crni od prašine, a gvožđa na nogama napravila su im duboke rane.
U Ušuaiji je Radovicki pokazao ogromnu mentalnu snagu. Podnosio je sva poniženja i zlostavljanja, a postao je i glasnogovornik zatvorenika, organizovao je štrajkove glađu i “protestne horove”. Kada je uprava shvatila njegov uticaj, mučenja su pojačana: svakih pola sata tokom noći stavljali su mu lampu pred lice. Godine 1918. su ga napali i silovali zamenik upravnika i trojica čuvara.
Kada je anarhistički pokret u Buenos Ajresu saznao za to, pokrenuta je kampanja: zidovi su bili preplavljeni zahtevima za njegovo oslobađanje, štampane su brošure o njegovom mučenju, a “mučenik iz Ušuaije” postao je tema pesama koje su pevali kreolski pevači na radničkim skupovima.
Čak se i liberalna štampa pridružila pozivu na njegovo oslobađanje. Pošto se to nije desilo, grupa anarhista organizovala je njegov beg. Uz pomoć krijumčara, uspeli su da ga ukrcaju na jedrilicu, ali ih je presrela čileanska mornarica. Posle samo 23 dana slobode, vraćen je u zatvor i kažnjen samicom i upola smanjenim obrocima do januara 1921.
Kampanja se nastavila. Konačno, 1930, posle 20 godina pakla, Simon Radovicki je oslobođen. Proteran je iz Argentine i sklonio se u Urugvaj, gde je ponovo radio kao mehaničar.
Njegova saradnja sa tamošnjim anarhističkim pokretom i učešće u borbi protiv diktatora Gabrijela Terasa 1933. doveli su do njegovog hapšenja i deportacije na izolovano ostrvo Isla de Flores.
Kada je 1936. izbila Španska revolucija, Simon je otputovao u Španiju. Bio je u srednjim četrdesetim, lošeg zdravlja, ali je otišao na aragonski front i borio se sa anarhističkom 28. divizijom kojom je komandovao Gregorio Hover. Tamo je upoznao Antonija Kasanovu, poreklom iz Galicije, koji je emigrirao u Argentinu i bio jedan od osnivača Argentinske anarho-komunističke federacije. Postali su veliki prijatelji.
Kasnije je u Barseloni radio u kulturnom odeljenju moćnog anarho-sindikalističkog CNT-a. Tokom perioda strogog racionisanja hrane, došao je do boce mleka i odmah je dao trudnoj ženi, uveren da joj je potrebnije.
Posle Frankove pobede, beži u Francusku, gde je interniran u koncentracioni logor Sen Siprijen. Odatle je uspeo da pobegne u Meksiko. Tamo mu je jedan pesnik obezbedio posao pisara u urugvajskom konzulatu. Posle Drugog svetskog rata radio je u meksičkom ogranku Internacionalnog komiteta za pomoć i spasavanje, pomažući političkim izbeglicama u Evropi zajedno sa nemačkim anarhistom Augustinom Sušijem, šaljući pakete sa hranom. Pisao je i za anarhističku štampu u Meksiku.
Poslednje godine života proveo je u lošem zdravstvenom stanju, zatvorske godine ostavile su teške posledice. Kada nije bio u bolnici, živeo je u oronulom potkrovlju stare stambene zgrade.
Umro je od srčanog udara 29. februara 1956, dok je radio u fabrici igračaka.
“Odlaskom Radovickog, nestao je jedan od poslednjih socijalnih revolucionara Ruske revolucije 1905. godine, jedan od najplemenitijih idealista međunarodnog radničkog pokreta.” – Augustin Suši
