Naravno, pošto smo relativno mala manjina, sasvim je moguće, pa čak i verovatno, da će sledeći preokret završiti sazivanjem Ustavotvorne skupštine. Međutim, to se neće dogoditi uz naše učešće i saradnju.
Klasična odbrana demokratije je da je to najgori oblik vladavine – ako ne računamo sve ostale. Ali ako je vladavina problem sama po sebi, moramo da krenemo ispočetka. Zamisliti čovečanstvo bez vlasti je ambiciozan poduhvat; dva veka anarhističke teorije samo su zagrebala površinu.
Za mene nema sumnje da je i najgora demokratija uvek bolja, makar sa edukativne tačke gledišta, od najbolje diktature. Naravno, demokratija, takozvana vladavina naroda, je laž – ali laž uvek pomalo obavezuje lažova i ograničava njegovu samovolju. Naravno “suvereni narod” je samo karikatura suverena, sa krunom i skiptrom od papira.
Imaju li decentralizovane mreže šansu protiv centralizovanih struktura moći? Ako nemaju, onda je cela diskusija besmislena, jer će svaki pokušaj eksperimentisanja sa decentralizacijom biti ugušen od strane centralizovanijih rivala.
Ako su zajednički imenitelji demokratske vladavine građanstvo i policija – najradikalnija demokratija bi proširila te kategorije tako da uključe čitav svet: U takvom idealnom demokratskom društvu svaka osoba bi bila građanin, a svaki građanin bi bio policajac.
Ne glasajte! Umjesto da prebacujete obranu vlastitih interesa na druge, učinite nešto sami za sebe. Umjesto da pokušate izabrati savjetodavce koji će vas voditi u buduće akcije, učinite stvari sami, i učinite ih sada! Motivirani ljudi neće dugo uzaludno tražiti mogućnost djelovanja.
Bitna razlika nije između demokratije i države, već između vladavine i samoopredeljenja. Vladavina je vršenje vlasti nad datim prostorom ili građanstvom: bilo da je proces diktatorski ili participativan, krajnji rezultat je nametanje kontrole.
Zašto nas je demokratija izneverila? Da li su za to krivi partijski kadrovi, izborna komisija, nameštanje rezultata glasanja – neke od stvari koje bi se ispravile reformom izbornog sistema? To ne bi objasnilo zašto smo i dalje razočarani rezultatom, čak i kad “naš” favorit pobedi.
Kada bogati i moćni vide da se njihovi interesi dovode u pitanje kroz institucije demokratije, ne prezaju da suspenduju zakon kako bi se obračnuali sa ovim problemom – o čemu svedoče jezive sudbine braće Graki u starom Rimu i Salvadora Aljendea u savremenom Čileu. U okviru države vlasništvo je uvek imalo prednost u odnosu na demokratiju.
Ključno pitanje koje postavlja tekst Od demokratije ka slobodi je: Da li je demokratska vladavina deo rešenja ili deo problema?
