Pregled privatizacijske pljačke u Srbiji: Od Miloševića, preko Đinđića, do Vučića

Najava SNS režima o restrukturiranju 142 javna preduzeća, koje predstavlja uvod u već bezbroj puta viđen scenario privatizacije javnih dobara nije iznenađujuća. Ovo je samo poslednji talas privatizacijske pljačke, koja je započeta još pre više od tri decenije.

Često se početak privatizacije javnih dobara u Srbiji pogrešno vezuje za uvođenje neoliberalnog kapitalizma nakon 5. oktobra 2000. godine i vladu DOS-a, predvođenu Zoranom Đinđićem. 

Međutim, istorija privatizacije u Srbiji zapravo počinje desetak godina ranije, početkom ratnih devedesetih, za vreme vlasti SPS-a i Slobodana Miloševića. 

Krajem osamdesetih, pre krvavog raspada socijalističke Jugoslavije, donet je Zakon o preduzećima (1988) i Zakon o sredstvima u društvenoj svojini (1989) koji su uveli pojmove kapitala i “osnivačkih prava”, čime društvena svojina dobija oblike podobne za transformaciju u vlasničke udele. Na ovaj način je ukinuta društvena svojina u SFRJ. 

Međutim tek devedesetih dolazi do temeljnih zakonskih reformi koje su omogućile da dojučerašnji direktori javnih preduzeća, sumnjivi biznismeni, ratni zločinci, i kriminalci koji su sarađivali sa državnom bezbednošću postanu prvi kapitalistički tajkuni u tranzicionoj Srbiji. 

Koliko imena buržoaskih, građanskih partija često nemaju veze sa materijalnom realnošću govori činjenica da je tada vladajuća Socijalistička partija Srbije bila pionir u uvođenju kapitalističkih mera liberalizacije tržišta, koje će postati preduslov za punu restauraciju kapitalizma. Toliko o njihovom “socijalizmu.”

Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine (1991) je donet nedugo nakon dolaska SPS-a na vlast, kao jedna od ključnih mera tržišne liberalizacije u zemlji. Njime su uvedeni mehanizmi besplatne podele akcija radnicima, kao i prodaje društvenog kapitala privatnim licima. 

Kroz akcionarski model su radnici kojima je u socijalizmu govoreno da su javna preduzeća njihova, konačno pružena prilika da i na papiru postanu vlasnici dela firmi u kojima su radili. Radnička klasa nažalost nije prozrela namere vlasti da zakonskim reformama i akcionarskim privrednim modelom omogući onima koji raspolažu daleko većim novčanim sredstvima od radnika (po pravilu stečenim kriminalom) da preuzmu i privatizuju nekadašnja javna preduzeća.

Sve se ovo radilo u međusobnom dogovoru kapitalista i državnog vrha koji su delili plen, dok su radnici ostajali nasamareni. Od obećanja o bogaćenju akcijama firmi u kojima su radili, ostale su prazne, propale fabrike, poljoprivredni kombinati, i mnoštvo uništenih javnih preduzeća koje su tajkuni raščerupali i podelili među sobom. 

Bilo je to vreme kada su hiljade radnica i radnika ostajali bez poslova preko noći, pod velom ratnih okolnosti u okolnim bivšim jugoslovenskim republikama i sankcijama u Srbiji. Tada je retko kome padalo na pamet da pruža organizovan otpor privatizacijskoj pljački. Radnici su dobijali besplatne akcije koje ako su hteli, nisu ni mogli da unovče tokom perioda sankcija i hiperinflacije. 

Prvi zvanični Zakon o privatizaciji je uveden 1997. Njime je privatizacija označena kao strateški važan projekat tadašnje SRJ, i do kraja 2000. godine je na osnovu ovog zakona privatizovano ili je započeta privatizacija oko 350 nekadašnjih javnih preduzeća. 

Važno je napomenuti da iako je ovaj zakon donet za vreme vladavine SPS-a, vlast DOS-a je u periodu između 5. oktobra 2000. i jula 2001. kada je donet novi Zakon o privatizaciji, nastavila da po ubrzanom modelu privatizuje javna preduzeća po starim propisima. U ovom pravnom vakuumu su mnogi tajkuni bliski novoj vlasti uspeli da se po neverovatnim uslovima dočepaju mnogih javnih preduzeća.

Nakon donošenja novog Zakona o privatizaciji je usledio masovni talas upliva privatnog kapitala koji je po bagatelnim cenama preuzimao nekadašnja javna preduzeća. Jedan od najšokantnijih primera privatizacijske pljačke je kada je 2002. godine, Miodrag Kostić, kapitalista blizak DOS-u, kupio tri šećerane za tri evra. Sličnih primera je bilo bezbroj.

Privatni kapital je predstavljen kao rešenje za oporavak ekonomije u zemlji, u šta su često verovali i radnici i radnice. Vlast je predstavila privatizaciju kao način da se pokrene privreda, pa se često moglo čuti i u medijima i među radnim narodom kako “dolaze bolja vremena, sad kad je krenula privatizacija.” 

Mi naravno ne krivimo radni narod zbog ovoga jer je nakon decenije ratova i sankcija, svaka naizgled koherentna priča o ekonomskom oporavku, makar ona bila o privatizaciji, mogla da zvuči kao slamka spasa za radničku klasu koja je nakon raspada SFRJ gurnuta u krajnju bedu.

Radničkoj klasi su neoliberalni šarlatani poput Zorana Đinđića obećavali društvo izobilja koje čeka iza ugla, ako se dovoljno bude potrudila, vredno radila, i ako ne bude spavala jer “nema spavanja ako hoćete da budete svetski šampioni”, kako je to Đinđić voleo da kaže.Društvo izobilja jeste došlo, ali samo za kapitalističku manjinu koja je razgrabila ostatke društvene svojine u velikom talasu privatizacija između 2001. i 2012. godine kada je preko 2200 javnih preduzeća rasprodato kapitalistima.

Međutim, i dalje su pojedini ključni segmenti infrastrukture poput šuma, puteva i elektroprivrede ostali u državnom vlasništvu – isto kao što još uvek imamo državno zdravstvo i obrazovanje, paralelno sa privatnim bolnicama i fakultetima kojih je sve više.

Sa dolaskom aktuelne političke mafije SNS-a i Aleksandra Vučića na vlast, privatizacija nije stala, već je došao period ekonomske konsolidacije plena koji su kapitalisti oteli tokom masovnog talasa privatizacije. 

Deo preduzeća je nakon rasparčavanja i otpuštanja svih ili većine radnika, pretvoreno u profitabilne privatne firme koje su našle svoje mesto na kapitalističkom tržištu prodajući svoje proizvode ili usluge po daleko većim cenama nego nekada. 

Vlast SNS režima nas je dovela do logične, poslednje faze procesa privatizacije javne svojine, koji je suštinski trajao preko 30 godina. Privatizovana preduzeća su mahom u vlasništvu kriminalaca i tajkuna bliskih režimu, a koji su takođe bili u sličnim odnosima sa svim prethodnim vlastima.

Sada kada aktuelna vlast najavljuje transformaciju a posledično i privatizaciju 142 javna preduzeća možemo da vidimo kako naizgled različite kapitalističke politike zapravo uvek vode ka istom cilju: Maksimalnoj koristi za privatni kapital. 

Ovo pokazuje da kapital suštinski ne zanima ko je na vlasti, dokle god ta vlast igra ulogu servisa za ispunjenje interesa buržoazije – donoseći zakone i propise koji idu na ruku kapitalistima a na štetu radničke klase.

U neoliberalnom društvu, pravo kapitaliste na profit je uvek iznad prava radnika na dostojanstven život bez oskudevanja, mučenja i svakodnevnog poniženja. Sve vlasti u Srbiji, od devedesetih do danas su dosledno štitile interese vladajuće kapitalističke klase, sistematski radeći na rušenju radničkih prava. 

Usvajanje sve gorih zakona o radu i zakona o štrajku je poslednjih decenija dovelo do toga da je radnicima gotovo onemogućeno da legalnim putem organizuju štrajk koji će zaista naneti štetu državi i kapitalistima, primoravajući ih da ispune radničke zahteve.

U takvoj stvarnosti ne možemo da se oslanjamo na zakone ili savest političara i kapitalista. 

Jedino što nam preostaje je da se međusobno povezujemo, organizujemo i stvaramo borbene, direktnodemokratske strukture koje će zajednički moći da direktnom akcijom stavljaju pritisak na državu i kapitaliste.